Сунчани летњи дан, негде око 15 часова, граја на све стране. Радници друге смене ће на посао, док се они из прве враћају кући. Аутобуска стајалишта испуњена путницима који са периферије и са села долазе послом у град. Арсеније чека свој превоз и освежава се водом. Врућина постаје све несноснија. Аутобус касни а њему је све теже. У једном трену зауставља се аутомобил а возач му се обрати:
-Добар дан. Чекате аутобус?
-Да, да.
-Хоћете ли са мном по цени карте?
Арсеније помисли: Имам месечну карту али боље да кренем. Ко зна када ће превоз. Ма идем.
-Може.
-Изволите. Докле Вас возим?
-Ја ћу до цркве Светог Јована, или негде у центру, где Вам је згодније.
-Може, нема проблема...Идете ли баш до цркве или?
-Да,да. Баш до цркве.
-Јесте ли ви поп?
-Нисам, ја радим у црквеној продавници.
-Ааа, па добро, Ви онда сигурно знате за тајну.
-Тајну? На коју конкретно мислите?
-Па ону "најзначајнију". (Нагласи возач. И остали путници помно слушају)
-Мислите на крштење?
-Шта крштење? Није то тајна. Знаш ли ти пријатељу мој за кост?
-Какву кост?...Арсеније трља лицe, сав изгубљен да ли је добро чуо. Помисли, ова врућина га је потпуно дотукла. И ти скокови са "Ви" на "ти" га додатно збунише. Имао је осећај да возач води паралелно два разговора...Неколико тренутака касније, опет му се обрати:
-Чекајте, да се не лажемо... Ви знате да попови крију од нас кост која нам гарантује бесмртност. Односно вечни живот. Можемо бити отворени, нема ту шта...
-Кост за вечни живот?! Не знам о чему говорите.
-Па нормално, кад крију од нас. И не само од нас него и од вас, који сте њихови сарадници...Слушај, у нашем телу постоји једна сувишна кост. Она је ту да човек реши енигму. Разумеш? И када је пронађемо, тада настаје вечност? Само, поповима није у циљу да ми сазнамо где се та кост крије. Разумеш? Па наравно да разумеш, ти си паметан момак...
-А како мислите да им није у циљу да људи сазнају? Црква проповеда и исповеда живот вечни.
-Дааа, али преко њих! Не овако. Разумеш? Нормално да разумеш...
-Искрено, не разумем. Шта преко њих?
-Ооо, ево да Вам нацртам. Ако би људи пронашли тајну кост, ми би одмах постали вечни. Али је морамо извадити из тела, она је заправо кључ! А овако, попови то крију да би људи умирали, па да имају приход од сахране. Је л' сад разумеш? Нема ту шта да се не разуме...
-Чек'...чекајте...Јесте ли озбиљни? Не шалите се? Ви заиста у то верујете?!
-Нормално да верујем! И није то рекла-казала. Постоји на кугли земаљској само један човек који зна где се та кост крије. И ја сам у потрази за њим. Близу сам да га откријем. Када га нађем, моћи ћу људима да понудим вечност.
-Шта, чупаћете им кост? Нашали се Арсеније....
-Не, ја ћу им рећи где се она налази, а на њима је шта ће даље. Ја сам иначе о овоме говорио на једној телевизији, али никада нису пустили ту моју причу у програм. А знаш зашто? Зато што је поповски лоби јак. Да, да мој синко! Нема...
Утом ауто стиже на задату локацију, навигација сигнализира да се крај овог спектакла завршио. Арсеније помало тужан јер је био на прагу да сазна следећи корак у проналажењу "скривене коске"...Излази из аута, а таксиста му, са подигнутим прстом у вис (како би дао на значају ономе што ће изговорити) рече:
-Немој да те лажу. И упамти, кост ПОС-ТО-ЈИ!!!
Арсеније изађе, погледа у звоник цркве и рече:
-Господе, пре него потражи ту "скривену кост", помози му да пронађе памет.
✍️Горан Маринић
