О(д)говарање на литургији - Ко би нам угодио?

 (Примери коментара из оба угла.Није у питању дијалог.)

-Види ону, без мараме дошла на службу! Нема страха Божијег.

-Покрила главу, изиграва,као да је у манастиру.

-Хм...Овај зубар опет касни. И тако сваки пут.

-Види га, увек први дође, глуми неког ревнитеља.

-Где се овај високи наместио, ништа не видим од њега.

-Па да, највиши па стао скроз позади, да гледа ко кад долази. Одатле има најбољи преглед.

-Пустила децу да трче,к'о да је ово маратон а не црква.

-Ево, држи их за руке да не скачу,да други мисле да су фини и васпитани. А знам ја какви су. Као да не видим шта раде пред зградом сваки дан.

-Ево и оца Станка, тај увек последњи излази на оном њиховом полукругу кад шетају с крстовима. Све их пропушта, да ми мислимо да има смирења, а ја га видела једном и без мантије.

-Па да, сад први изашао,увек се издвајао.Баш горд човек.

-Ццц! Какво је време дошло да и овакви долазе у цркву.Овде грешницима није место.

-Е,добро да је и он дошао, да окаје грехе. Много грешан човек. Таква му је цела фамилија, али не причамо са њима. Мада, ко зна. И ово је маска, да замаже народу очи.

-Што се ова утегла, како је није срамота, све јој се оцртава.

-Обукла дугу хаљину, параван-ништа друго.Скреће пажњу. Глуми.

-Видиш ти ово Драгане! Сви брбљају, а молитва у току. Гледам ону жуту већ двадесет минута седи и прича са оном малом.

-Хм...ућутали се, као да се моле, а ко зна о чему размишљају. Ооо, Боже, сети ли те се ико овде сем мене и оца Милоша...ако се овде ко моли - ја сам онда анђео.

-Не би тај дао динар сиротињи, па да умире. Шкртац велики. Такав му је и отац био.

-Даје овим гладнима, а сигурно гледа око себе види ли га ико. Све ради само да га други хвале. Ма знам ја.

-Цркву би могло мало чешће кречити. Нема смисла то радити једном у пет или више година.

-Поред толико гладних и толико пречих ствари, они нашли сад да крече храм. Па неће му ништа бити нека га. Може овако бар још десетак година.

-Није да гледам, али увек купује најмању свећу. А ваљала му је, била му је к'о мајка. Гледала га до последњег дана.

-Ено пали ону највећу свећу, да нас сад убеди колико је он њу волео. А није је гледао за живота. Џаба је сад палиш, њена је догорела.

(Иже Херувими тајно образујушче,

и животворјашчеј Тројице трисвјатују пјесн припјевајушче,

всјакое ниње житејское отложим попечение....)

-А ја...ја сам увек у молитви. Не примам помисли.

-А ово сад што ми се мота по мислима, није то случајно. И то је човеку потребно. Бог зна зашто ми баш сад дође да одлучим шта би данас могли кувати. Пасуљ, гулаш или сарма?! Или пак нешто печено.Брже је. Ево тачно нисам паметан....Зорице, Зорице. Псст! Да те питам нешто. Шта ћемо данас кувати?

(...всјакое ниње житејское отложим попечение.)

Горан Маринић

Најдрагоценија српска читанка

Уз Свето Писмо, свакој христочежњивој и христољубивој српској души, најдража је књига „Охридски Пролог“. Верујем да се велика већина нас вечно везала за њу већ при првом сусрету. Ту смо се срели са светим угодницима и оцима Цркве, кроз њихова житија која су нас често крепила, тешила и била нам смерница за наш лични живот, па и подвиг, наравно, по мери наших могућности и наше вере. Ова књига је богата, јер је сва Богом испуњена. Испуњена је и онима који су Бога у срцима непрестано носили. Њене странице су пуне живих примера вечноживих угодника. Од старозаветних пророка, преко светих апостола, светих столпника, светих мужева и светих девица, светих очева и мајки, свете деце, светих племена и народа, и свих светих којима је Царство Небеско за вечност испуњено.

Често нам је дух времена и дух овога света, нудио лажне хероје над лажним недаћама. И данас нам их непрестано нуди. Но, Охридски Пролог нам нуди реалне и стварне хероје-који се уз Христову помоћ, хваташе у коштац са највећим људским непријатељима; грехом, сатаном и смрћу. Са војскама палих анђела (демонима) и онима из рода људског који су им служили и који им служе. Њихове борбе су не само телесне већ и духовне, и свако житије ове књиге које нам сведочи о тим светлим примерима и њиховим победама, и данас нам је највећи узор и путоказ за наше, много мање борбе.

Свети владика Николај Српски је несумњиво написао капитално дело. Хиљаде и хиљаде душа се спасило, и данас задобија спасење управо преко ове књиге. О њеном значају, и онима чија су имена исписана златним словима на њеним страницама, између осталог, он је рекао:

„Светитељска личност јесте Христов карактер душе, више или мање поновљен у многима и многима. Светитељи су очишћена огледала у којима се огледа красота и сила величанствене личности Христове. Они су род на Дрвету Живота. Дрво је Христос, а род су светитељи. Дрво се познаје по роду, јeр „дрво добро родове добре рађа (Мат.7,17). Или, као грожђе на чокоту, тако су светитељи узрасли на Христу. Или, што је сунце усред звезда и цар усред великаша својих, то је Христос усред светитеља. Има два пута и оба права: од Христа ка светитељима, и од светитеља ка Христу. Христом се објашњавају светитељи, светитељима се доказује Христос. Ко буде непрестано то имао у виду при читању ове књиге, тај ће се њоме највише користити.“

О значају ове књиге, навешћу један прелеп пример, нашег познатог мисионара, високопреподобног архимандрита Стефана, игумана великореметске обитељи на Светој Фрушкој Гори.

Пре десетак година, када сам коначио неколико дана у овој светињи, са оцем Стефаном се дотакох теме Охридског Пролога. У то врeме је на многим местима коштао знатно скупље него код њих у манастиру. Похвалио сам њихов гест, и рекао како ова књига нигде није јефтинија, а он ми рече:

-Богу хвала. Видиш, ово ти је брате најзначајнија књига написана руком једног Србина. Свака српска кућа мора имати ову књигу. И ми смо се мало потрудили да у томе припомогнемо.

-Дивно оче, пуно то значи.Заиста је цена и више него повољна.

-Набавна цена нам је 550 динара па се трудимо да колико толико припомогнемо, да је људи лакше купе.

-Мислите 450 вам је набавна цена?

-Не, 550 динара нас кошта.

-Опростите, али мислим да сте помешали цифре. Овде код вас кошта 500 динара, дакле набавна цена је 450 динара а не 550. Вероватно сте се збунили.

-Нисам брате. Ми га платимо 550 а продајемо га за 500. Нажалост, нисмо у ситуацији да га сваком поклонимо, али као манастир, можемо учествовати барем са тих 50 динара свакоме ко буде желео да га има.

-Оче драги, па ви овде, као манастир, немате ни динар зараде већ и сами доплаћујете свима нама, ево и мени сада овом приликом када сам га купио?

-Тако је. Не брини. Даће Бог. Увек и даје. Само нека има ко да куца и тражи. Слава Богу драгоме!

Прекрсти се и настави са разговором даље. Ја сам га слушао и гледао, али сам у себи остао затечен, његовом љубављу, очинском бригом и заиста вером каква се не може често срести. То се зове мисија на делу. Било ми је и више него довољно да схватим величину овог догађаја, и значај књиге о којој смо разговарали.

У нади, да ће и вама који ово читате бити на корист и укрепљење, записах ових неколико редова као сведочанство лепоте живе вере у нашег Васкрслог Господа, и великог труда Његовог верног прегаоца, Светог Николаја Српског.


Горан Маринић

Ма је л' ти то постиш?! Вид' ти њега, филозофа!

Неколико дана уочи празника Светог Андреја Првозваног, Ненад је позван код тетка и тетке на славски ручак. Ове године су околности другачије него раније, јер се Ненад пре три месеца крстио и ово је први пут да је закорачио у вишедневни (Божићни) пост. Његова ужа,а и шира породица, не мари за пост, те је за њих крсна слава један леп повод када се породица окупља, а понајмање верски празник.

Иако се крстио у трећој деценији живота, Ненад је закорачио чистог срца и труди се да ревносно живи. Стога је за кратко време, успео чути кроз недељну проповед, како не треба на сва звона причати да пости, јер је то његов лични избор који Црква благосиља. Но, није то баш најбоље разумео па се нашао у једној итекако незгодној ситуацији.

Још увек збуњен, са мало искуства, а душе пуне добрих намера, трудио се да не увреди домаћине, а опет, да не каже да пости, како не би испао неки „хвалисави подвижник“. Стога је одлучио да пост не прекрши, а са друге стране да о њему не проговори.

Када је дошао дан празновања Светог апостола Андреја, Ненад се запутио код своје родбине. Ушавши у стан, тетка га доведе до места за столом које је њему наменила. Помилује га и пољуби у образ. Видно радосна што је син њене сестре данас са њима. И Ненаду беше мило. Знао је колико га воли.

У једном трену прешао је погледом преко стола, а тамо...од сарме, преко неколико врста печеног меса, гибаница, сира, колача, и оно чему се обрадовао на први поглед, а то је купус салата. Помислио је: „Ух, добро је! Извући ћу се!“

Виљушке су увелико звецкале по тањирима, жамор је био све тиши. Сви беху заузети свим могућим чулима. Ненад је у свој тањир сипао само купус и ставио поред парче хлеба. У једном трену тетка, која је вероватно сваком детаљно скенирала тањир да види ко се чим служи и фали ли некоме нешто, угледа код Ненада само салату. Звецкање есцајга прекине повиком:

-Ију, Ненаде! Дете! Па што не једеш ништа?!

Сви устремише поглед  у његов тањир. Повремено подижући обрве, очекујући његову реакцију.

-Па, једем тетка. Ево, полако... - збуни се у трену.

-Можда он не воли масно, дај му овде од пилета, види, све бело месо. – добаци тетак.

-Ма нека, немојте. Узећу ја сам. Него ћу прво мало салате појести .

-Види, све кртина. Пази ово, душа му мирише.  – припити кум му уноси у лице парче прасетине набодено на виљушку, док остали мрмљањем и климањем главе потврђују да је кум у праву за сваку изговорену реч.

-Немојте молим вас, узећу после, не брините. – јадни Ненад, остаде сам као на осуђеничкој клупи.

-Нешо мој, изгледа ти баш нешто не љубиш кртину. Мени да је нудио ја би узела, али џаба, мене увек западне или глава или реп или неки папак. Па намигне осталима, алудирајући на свог мужа. – рече увек весела, и главна на свим прославама, кума Мира.

Остали праснуше у смех, док кум долива оно вино, осмехује се и нешто сам себи у брк говори.

-Е сад, изненађење! Ово је чувано за посебну прилику. – тетак доноси из кухиње један повећи овал а на њему нешто прилично загорело.

-Шта је то?! Зоране, ово мора да си ти спремао! Ау, шта ли си нам то подвалио? – смењивала су се питања и опаске присутних, а тетак рече:

-То вам је дивља свиња! – поносно указујући на величину овог тренутка.

Баба Дана чак и запљеска рукама па повика:
-Браво Зоки, сине! Љуби те мајка таквог!

А тетак се разнежи па је загрли. Но, одмах крену на „задатак“. Како је секао, тако је сваком стављао у тањир. А они, чим су пробали имали су само речи хвале. Када дође ред на Ненада, тетак рече:

-Е, за мог Нешу, највеће парче. Нешо, они нек гледају ти само једи. Ионако ништа ниси окусио. Помази га по глави и настави даље, од тањира до тањира.

Ненад је у трену поцрвенео, није знао како да се извуче. Сецкао је оно парче меса на комадиће, превртао га са краја на крај тањира, а јео и даље купус и хлеб. Кад у једном трену, тетков рођени брат, Пеђа, упита Ненада:

-Ненаде, мангупе један! Ma je л' ти то постиш!? Вид' ти њега...Како се крстио, он одма' поч'о филозофирати.

-Постиш? Стварно? Ненаде!!! Ајме, па што то радиш? Хоћеш ли да се разболиш црни Нешо? Постиш на дан теткове славе? Видиш ти њега, хоћеш ли и поп да будеш, шта изиграваш? Е, стварно ако је то разлог, па ја немам речи-ово је непоштовање куће.... – били су само неки од коментара који су се преплитали у  неверици, где су једни другима питањем одговарали. Утом  Ненад рече:

-Не постим, него ја то тако, један период не једем месо. Ово је код мене као нека дијета.

-Дијета. Е, ако је то, онда у реду! – констатова кум, некако у име свих присутних..

-Добро, ти знаш најбоље. Ја нећу наваљивати – дода и тетак.

-А,знам ја то.  Имају и они, како се зову, вегени.

-Вегани се каже! Са А!  – Исправи је неко на брзину.

 -Добро, да, ти, вегани. Знам ја, чула сам за то. Мислим, то је њихова ствар. – солидаришући се, додаје кума Мира коју „паметну“.

-Нека, ваља понекад и паузирати, само код мене то никад да дође на ред. – укључи се кроз осмех и комшија Радивоје.

-Ништа, ти Ненаде онда само полако, ево имаш овде и парадајза. – понуди му Пеђа.

-А дете моје, могао си бар један комадић узети. Па нећеш се од тога угојити. – једино тетка није баш могла прихватити ову новонасталу ситуацију. Али, тетка к'о тетка, друга мајка.

Тако наставише са ручком, све се смирило чим су установили да није у питању пост већ дијета. Лакнуло им некако колективно. У једном трену, кум узео парче одреска, ставља га у тањир а кечапом око њега, спреда нацрта главу а позади рибљи реп, па повика:

-Хеј, гледајте.Ево ја стварно постим! Риба!

-Сви се грохотом насмејаше и наздравише тој кумовој идеји али и реализацији.

Ненад онако тугаљиво због стања своје родбине, помоли се у себи и замоли Светог Андреја за опроштај.Како њему тако и њима. Те како је време одмицало, гости се лагано разилазише па у једном трену оде и Ненад. Срдачно се захваливши на гостопримству и љубави.

Из куће своје родбине отишао је директ у цркву код свог парохијског свештеника.
Након вечерњег богослужења, отац Душан му приђе и рече:

-Ненаде, брате. Шта се десило? Као да те аутобус прегазио?

-Оче, имао сам једну веома незгодну ситуацију. Сломило ме скроз. Био сам на слави код родбине. Додуше, то и није слава већ редован ручак, гозба. Ту се светитеља нико, па ни сам домаћин није сетио. Иако је трпеза за данашњи празник посна, они су спремили мрсно. Ја нисам хтео да се омрсим, а нисам ни рекао да постим јер...

-А зашто ниси рекао да постиш? – прекине га свештеник

-Па зато што се то не сме говорити.

-Како не сме? – сад помало збуњен и он.

-Ја сам чуо када се чита у Светом Писму, да се никоме не говори ако постимо, и чак да се глава намаже уљем да други не примете како постимо. Али то нисам урадио.

-Чекај брате, није то баш тако. То је записано за оне који се хвале постом, који се горде да су узели на себе неки већи подвиг од других, па умислише да су већ задобили спасење. А заправо, никакав напредак у томе немају, јер као што је и записано у Светом Писму да су већ примили плату своју. А то за уље се односи на оне што снужде своја лица и изнуравају тело, како би другима приказали да „страдају“. То се зове прелест, а често и обично лицемерје.

-Нисам то знао. Још сам нов у свему овоме. Јесам ли направио сад неки грех?

-Ниси брате, не брини. Направио си грешку. Требао си претходно рећи да постиш и да не захтеваш за себе било какву посебну трпезу, али да их замолиш да те не доводе у незгодну ситуацију пред осталима, и да те не нуде мрсном храном. То је поштено а искрено. И то би свако добронамеран разумео. Или, једноставно да ниси ни отишао ако већ сматраш да то и није слава. Некада је поштеније а и лакше тако учинити.
Ниси ти путник, па да си стигао гладан и жедан и да по сваку цену човек мора нешто појести.  А они ако већ зову на славу онда славу треба и да славе како је Црква благословила. Пијанчење, празнословље, оговарање, подсмевање, не дао Бог псовање, злурадост, преједање, свакако нису добри у било ком дану у години а камоли у дану који је најважнији за дом једне православне породице. Ако у дому нема славске иконе, ако не гори славска свећа, ако тај дом није освећен, ако у том дому не гори кандило-макар недељом и празником, ако се у њему не моли нико, ако се не кади, ако та породица не живи литургијски, џаба што су крштени – са славом немају баш никаквих додирних тачака. Таква трпеза се ни по чему не разликује од било које кафанске, а понајвише подсећа на рођенданска окупљања. Грех је светитеља стваљати у тај калуп и злоупотребљавати његово име као повод таквих сабрања. Не брини брате, верујем да ти је било тешко, али следећи пут мораш другачије поступити.

-Хвала Вам оче, баш сам се збунио и уплашио. Нисам знао како да одреагујем.

-Нека, и ово је једна лекција. Док смо живи пролазићемо их свакодневно. Нека је уз Божију помоћ и нека је благословено.

-Хвала Вам. Пуно сте ми помогли и утешили ме.

-Нека је Богу хвала за све, брате мој Ненаде!


* Из ове приче имали смо прилику видети колико је незахвално и мучно када човек сам тумачи Свето Писмо. Нарочито када то ради као почетник у вери. Временом Господ открива сваком, тачно онолико колико је потребно, но увек и свагда се морамо консултовати и руководити својим свештеником или духовником, да не би пострадали.

Такође, запазили смо колико су присутни на горепоменутој гозби, имали негативну реакцију на само помињање поста. Док су већ код опције дијете или веганског режима исхране знатно стишали тон. Нажалост, често смо сведоци колико некима сметају и пост али и молитва. Док за разне мантре, медитације и јоге итекако имају разумевање. Овакве појаве човек не треба примати к срцу, и доживљавати их  као личну увреду наших ближњих. Они то често говоре из потпуног незнања, или пак по дошаптавању непоменика ком ништа толико не смета колико молитва и пост. Сам Господ је рекао: „А овај се род изгони само молитвом и постом.“ (Мт.17,21) Ту се јасно види колика је њихова сила и моћ. Но, уздајући се у Господа Христа, бити свестан својих немоћи, и узрастајући у вери под покровом Цркве и свог свештеника-духовника, свако од нас нека се зарадује и узвикне: „Све могу у Христу који ми даје моћ.“ Фил. 4,13

Горан Маринић