Не дам ником да ми замени Христа. Ни на трен!

“Љуби Господа Бога својега
свим срцем својим,
и свом душом својом,
и свом мисли својом.“
(Мт. 22, 36-39)

Кроз разговор са браћом и сестрама хришћанима, често чујем како преовладава тема о доласку антихриста, o последњим временима и свему оном што прати такву причу. И то иде толико далеко да сам у једном трену остао затечен. Запитао сам се, да ли смо сабрани око љубави ка Творцу, Господу нашем, или нас сабира страх и борба против антихриста и нечистих сила?

Један брат има детаљан план које ствари ће прво спаковати и понети када дође антихрист. Други пак показује на телефону парцелу у једном селу (где је у близини извор воде), и каже да ће се тамо настанити. Док једна наша сестрица не само да зна време него зна тачно и из ког правца долази, те предлаже, како рече: „да бежимо у шуме“.

Збуњен, нисам имао шта рећи, додуше није ме нико ништа ни питао. Осетио сам мучнину у стомаку, јер сам схватио да ово уопште није добар пут и да непоменик одавно постаје главна тема њиховог живота.

Поменух једном приликом оцу Ивану Цветковићу баш ову причу, на шта ми је рекао: „И шта ће се десити? Сви из градова ће прећи на село. Тако ће села постати градови а градови опустети и постати села?! Каква логика и каква параноја.“

Да не буде забуне. Нисам ни храбар, нити неко ко одбацује силу нечастивог. Нити ту тему гурам под тепих. Но не пристајем да се упецам у замку - замку која је јако опасна и погубна. А то је да ми прво и последње у току сваког дана буде мисао о антихристу.

Желим да када јутром отворим очи прво помислим: „Господе Боже, Љубави моја, Све моје. Хвала ти и за овај дан, благослови ме!“ А када легнем на починак: „Господе Исусе Христе, Сине Божији, опрости ми за све и помилуј ме.“

Истински желим и више од свега потребујем, да се у току дана наслађујем Њиме. Кроз све што је добро, јер је он Творац сваког добра. Кроз молитву, кроз свету литургију, кроз сусрет са људима, кроз лепу и богоугодну музику, кроз цртање, писање, кроз радост живота коју нам је Он дао.

Не желим да се будим са мишљу: „Будан сам.Одакле ли ће данас искочити сатана. Нити желим да лежем на починак са мишљу: „Идем спавати, а ко зна шта ће непоменик да нам уради у међувремену.“

Не желим да дан проводим у разговору о томе како ћемо помрети у мукама, како ће нас антихрист палити и држати гладне и жедне.

Нико не оспорава да ће језива времена доћи. Не оспоравам ни ја. Али такав живот где би непрестано о томе говорили изгони мир и љубав а улива страх и немир. Сви знамо ко је Отац мира и љубави а ко отац немира, лажи и страха. Ако нема мира, ако нема љубави ту нема ни благодати Духа Светог. И супротно: где су немир и страх ту влада и пребива сила таме. Лако је препознати.

На једном пропутовању са познаницима, свратили смо до њихових пријатеља. Био сам приморан да, скоро два сата, непрестано слушам: „Ђаво, ђаво, ђаво...сатана, сатана, сатна... Враг, враг, враг...“ и онда опет: „ђаво, ђаво, ђаво“... Имао сам осећај да ће ми мозак напросто експлодирати. Помислих: „Боже, хоће ли Те макар једном неко данас овде поменути“. Толика опседнутост врагом, да је Христос постао потпуно споредан у њиховом животу.

Немојмо ићи у дубиозе апокалиптичних тема, не зато што оне нису истина-истина су итекако, али често склизнемо па сами импровизујемо и гори сценарио него онај ка којем овај пали свет иде. Ово јесте пали свет и то не смемо заборавити. Он је сам себе осудио на пропаст. Но немојмо ми то радити уместо њега. Господ је и сам рекао: „Овај свет у злу лежи“ (Јн. 5, 19). Не сме нико, а камоли антихрист да замени или заузме место у нашем срцу, души и мислима уместо нашег Господа Бога, Исуса Христа Сладчајшег.

Имали смо преко Светих пророка, Светих отаца и учитеља цркве текстове и поуке који нас врло јасно упозоравају на време које долази. Али исто тако, када ће оно наступити то нико од њих није знао – а посветио се. Још мање, или заправо уопште не зна ништа на ту тему било ко од нас и наших савременика. Зато не клонимо и не тугујмо. Живимо опрезно, да својим сагрешењем не одбацимо благодат Светог Духа коју смо сви на крштењу добили. И изнад свега, користимо на добро, употребимо га и радујмо се оном догагађају над догађајима, сусрету над сусретима – причешћивању Светим Тајнама Христовим које нам се дају „на отпуштење грехова и на живот вечни“.

Хришћани смо јер волимо Христа.

Хришћани смо јер је живот без Христа немогућ.

Хришћани смо јер је Господ наш Творац.

Хришћани смо јер нас Љубављу и из љубави држи и одржава.

Хришћани смо јер љубимо вечност.

Хришћани смо јер је Христос Једини Бог.

Нисмо хришћани само зато што се боримо против антихриста. Иако је та борба неизоставна. Он ће нас нападати док год нам срце куца. Али против њега се може борити свако, па и будиста. Али он није хришћанин.

Препреке постоје, искушења су ту, борбе су неминове. Непоменик не спава и он ће доћи. Али ће доћи и Господ. Доћи ће као Праведни Судија „да суди живима и мртвима и Његовом Царству неће бити краја!“

То је оно што не смемо заборавити и што треба да нас води кроз све дане нашег живота.

Центар нашег живота је Бог. Не заборавимо Његове речи: „Без мене не можете чинити ништа.“ (Јн. 15, 5.) Као и она поука Светог владике Николаја: „Без Бога ни преко прага.“ Господ је створио свет. Господ је створио све што је у њему. Створио небо и земљу, васкрсавао мртве, слепима од рођења давао вид, лечио болне, Сам васкрсао и Вазнео се! Победа је већ извојевана. Он је „Све у Свему-Пресвета Тројица.“ (како рече Свети ава Јустин Ћелијски).

И на крају крајева, Он нам је рекао и кључну ствар: „Ево Ја сам с вама у све дане до свршетка века.“ (Мт. 28,20)

Завршићу свеумирујућим речима које чујемо на свакој светој литургији од наших свештеника. Високопреподобни архимандрит Стефан великореметски их додатно користи увек на крају сваког свог обраћања или беседе, а ја вам их овде преносим и на њих подсећам и себе и вас:

„Крај живота нашег да буде хришћански без бола, непостидан миран, и да добар одговор дамо на Страшном Христовом Суду.“

✍️Горан Маринић

ШОКАНТНО!!! Горан Маринић: Отворено писмо катихети и блогеру Марку Радаковићу!

Поштовани пријатељи, дошло је време да неке ствари буду обелодањене. Нашој јавности достављам нешто што већ дуго тиња у мени. Нешто са чим се борим, и о чему имам силну жељу да проговорим. Зато је пред вама отворено писмо мом брату у Христу, вероучитељу и блогеру Марку Радаковићу.

Нису само естрадне личности, политичари, а неретко и црквени великодостојници ти који пишу једни другима отворена писма. Ту смо и ми, хришћани-мирјани. И ми имамо потребу за оваквим видом комуникације.

За све оне који горе од жеље да чују о чему је реч - уместо речи, један визуелни приказ.


ДАКЛЕ, ПРЕД ВАМА ЈЕ ОТВОРЕНО ПИСМО МАРКУ РАДАКОВИЋУ!  

Небоземна радост свих православних Сомбораца

Небоземна радост поводом канонизације новопројављених светитеља Епархије бачке

У овом дану (02.10/19.09), Господ је прославио и у Свете убројао Иринеја (Ћирића) епископа бачког, као и бачке свештеномученике и мученике пострадале у "Бачком погрому" и свим оним догађајима који су му претходили и дошли након њега, а везани су за тај догађај и тај страдалнички период. О свима њима и целокупном догаћају можете прочитати на званичној страници Инфослужбе православне Епархије бачке.Тамо ћете моћи чути и обраћања наших црквених великодостојника, погледати прелепе фотографије и комплетирати слику о свему оном о чему ћу у наставку писати.

У овом пак трену, осврнуо бих се на једну личност, са којом сам по свом рођењу најдубље везан. Свети Димитрије (Бокшан), свештеномученик сомборски и бачки.

Никада ми није било теже започети писање једног текста. У свему овоме, не умем и не могу бити објективан. Немам право да неком формом писања или пак извештавања контролишем своје емоције које навиру, па ни успоравам "перо" којим ово пишем. Велике емоције ме сада носе. Данас, више него икад, поносан сам на своју родну Бачку, на своју равницу, на свој "Раванград", на свој вољени Сомбор.

Тренутак када је епископ далматински, господин Никодим изговорио име првог свештеномученика (од њих 16), нагони сузе које се зауставити не могу. Није нама и нашим прецима требало 8 деценија да схватимо и увидимо светост нашег Димитрија сомборског. и бачког.Господу и Царству Небеском то беше јасно и пре него је пострадао. Ово је требало нашем целокупном роду, свој нашој браћи и сестрама и свим свештенослужитељима. Да га сви у помоћ призивају а не само ми, на "локалу". Јер ће свима и помоћи. Ово је највећи догађај духовног карактера ког памти било који житељ и епархиот наше бачке епархије. Ово је догађај, и за нас Сомборце, који се пише са великим почетним Д. И као "Догаћај" и као "Димитрије". Просто још не допире чињеница и та сверадосна истина да су се наша маштања испунила, наши дугогодишњи разговори обистинили, наша очекивања отелотворила, и тешко је још сада схватити да ће сва наша надања и труд у осмишљавању како и коме предочити све што је потребно за његову канонизацију овде заувек престати, и да је наступило време да и земља прослави свештеномученике и мученике Бачке, а међу њима и нашег светилника, Димитрија сомборског. Благодарећи епископу бачком, господину Иринеју (Буловићу) који се истински за ово залагао и заиста све поменуто предочио свима којима је било потребно, да би данас доживели нешто што се дешава једном у животу. Ово је у савременој историји бачке Епархије највећи догађај, и када би све своје молитве, надања и службе могао ставити у једну реч и у један дан то би био овај данашњи догађај и овај дан. Благодарећи првенствено Богу на свему, и што је прославио новопросијавше ликове светих бачких свештеномученика и мученика, као и светило наше епархије-епископа Иринеја (Ћирића). Овај дан ће у мом животу остати уписан и у срце урезан као најдебље и "најцрвеније слово".

Иако сам раније написао једну поему, коју сам посветио нашем свештеномученику Димитрију, а коју можете пронаћи на Јутјубу под називом "Димитрије Бокшан, свештеномученик сомборски и бачки", морам додати још које слово. Да му се обратим и заблагодарим на свему па и данашњем дану.

Љубљени, и за вечност бесмртношћу прослављени,

Свети Димитрије, свештеномучениче сомборски и бачки.

Удостоји Господ и земљу, оним чим је Небо удостојио и овенчао још пре осам деценија. Твојом молитвом, твојим благословом и светим ликом. Клицале су данас са радошћу али обливене сузама, многе душе које се сећају твоје жртве и твог имена. Међу њима, бејах и ја, сједињен у љубави и Љубављу са свом браћом и сестрама нашег Сомбора и наше Бачке. Кренули смо са надом али и у својеврсном муку. Питајући се: "Да ли је дошао час?" Брат Милан и ја, који смо преко деценију, скоро свакодневно провели сате и сате причајући о теби, дивећи ти се, узносећи уздахе у тренуцима немоћи, тражећи начин како да те и другима (онима који те не спознаше)  предочимо, да те сви љубе и да те молитвено призивају. Данас, на путу до Новог Сада, нисмо те смели ни поменути. Смењивала су се осећања, и опет оно старо питање:"Да ли је дошао час?". Све до трена када је са разгласа јасно и гласно изговорено твоје име.И то прво,одмах на самом почетку канонизације.  Многи од нас присутних, сузама натописмо плато пред Саборном црквом престоног града наше Епархије. Били смо и срећни и затечени. Као да нам је недовољно било да то чујемо само једном, већ се јавила потреба да се то прочита још неколико пута да баш сви буду сигурни да је то што смо чули неизбрисива истина.

Наш град Сомбор поред Светог Георгија добија још једног патрона. Иако сам ти и раније писао, да те к Небу пригрлио твој Небески брат а наш покровитељ-Свети Георгије. Ево и данас,кроз разговор са сетрама након канонизације, поменух како си у овај свет ушао у малом бачком селу Ђурђеву, а да си се у вечност винуо у светођурђевској цркви града Сомбора. Но примети сестра (Ђурђица!) још једну лепу чињеницу, а то је да те и у диптих светих унесоше и име ти прочиташе у храму Светог Георгија у Новом Саду. И данас, и овде, нигде те не оставља твој Свети и Небески брат, исто великомученик, Георгије Победоносац. Те сте од данас вас двојица и званично наша два крила, наши Небески молитвеници.

Пишем ти ово, а твоје свете мошти почивају у гробу, сахрањене на нашем Великом Православном гробљу, ево ту на мање од сто метара од мене који ти сада ово пишем. Гледам малочас кроз прозор ка гробљу, погледом ти тражим гробно место, осмехујем се и машем ти. Знам да видиш и да се са свима нама радујеш. Много сам срећан, драги и љубљени наш Свети прото. Чекамо, у смирењу и са поверењем у наше свештенослужитеље, корак по корак, да осване дан када ће твоје свете мошти бити омивене и пренете у наш Саборни храм у граду Сомбору. То је следећи очекивани корак. Колико год ми били нестрпљиви да те сретнемо, целивамо и да ти се изјадамо али и захвалимо за све -  сачекаћемо, као што смо и на ово чекали па је Благи Бог дао. Хвала Му на свему и за све! Диван је Господ у светима својим!

На понос роду, на благослов отачаству а посебно нама, Сомборцима, својом жртвом и животом долазиш као свој својима, као весник Истине Божије, и човек Неба. Онај који се уподобио и саобразио Дародавцу свих добара, Христу Господу.

Радуј се јер си веру праву до смрти исповедао!

Радуј се истино што за Истину пострада!

Радуј се миљениче Светог великомученика Георгија!

Радуј се вредни неимаре винограда Господњег!

Радуј се надо свих прогнаних и измучених!

Радуј се похвало града Сомбора!

Радуј се светило Епархије бачке!

Радуј се јер си нам показао како треба живети!

Радуј се јер си нас поучио како за Христа треба и страдати!

Радуј се јер си нас радошћу и живом вером овенчао!

Радуј се свештеномучениче Димитрије, сомборски и бачки исповедниче и миротворче! 

* Неколико фотографија (лепих кадрова) које сам јуче забележио.

Са драгим братом у Христу, Станишом Човићем из Пригревице

Поглед на светођурђевску порту у Новом Саду, централно место ове духовне радости.

Владичански двор епископа бачког

Дочек Његове Светости Патријарха српског Господина Порфирија

Целивање моштију Светог Иринеја бачког и Светих бачких мученика



И да напоменем, није ово ствар само Сомбора, или пак Епархије бачке, ово је свевасељенска радост. Сам наслов пак иде у смеру као и сама тема, где је акценат на свештеномученику нашег града, што не умањују и не засењује значај осталих канонизованих, но овде писах конкретно о Светом Димитрију. О свима њима можете прочитати на званичном сајту Инфослужбе православне Епархије бачке или пак у брошурама које су јуче дељене верном народу након чина канонизације.

Молитвама свих бачких свештеномученика, мученика и исповедника вере,
Господе Исусе Христе Сине Божји
помилуј нас.

Горан Маринић