Да ли су Срби небески народ?

О овој теми се веома често полемише, а највише "доказа и аргумената" за ову или ону тврдњу имају они који са Црквом немају баш никакве везе. Неко ће упитати: "Зашто са Црквом, и зашто уопште мора имати неке везе са Њом?" Из разлога што је Црква једина небоземна установа, Богочовечански организам, и једина која има легитимитет дати одговор на ово питање.

Одговор на ово питање је врло јасан.

Да, Срби су небески народ!

Но, да будемо прецизнији:

али нису сви Срби небески народ.

Све оне Србе које видимо на икони изнад и на фресци испод овог текста свакако јесу небески народ. И то не само да су понаособ део тог небеског народа, већ су толико прослављени у Царству Небеском  да им је Господ благословио додатно један дан у години у ком небо и земља, сва васељена слави Сабор Светих Срба! Каква указана част и каква радост!

Под термином "небески народ" мислимо искључиво на оне који живе богоугодно, и на свете угоднике који су већ прослављени.

Без Светог Саве, без светог причешћа, без покајања, исповести, и без литургијског живота, између Срба и било ког незнабожачког народа, нема скоро никакве разлике. Разлика је у томе, што смо ми имали свете претке који су нам својим животом показали којим путем да ходимо и како да се насељавамо у станове небеске отаџбине. Ако је ико то показао на прави начин, често положивши и живот свој за веру у Јединога Бога, онда је то и наш србски народ. Од Светих Косовских мученика, преко Јасеновачких, Дракулићких, Превлачких, Бачких и многих других. А сваки човек који живи литургијски, који испуњава Божије заповести, и сваки муж који воли своју жену-који је не туче,те жена која слуша свога мужа и која му је верна, деца која су у послушању својим родитељима, они који се причешћују, који се Богу моле и исповедају га својим животом, те монаси који живе по завету и у послушању игуману; и пре него се представе Господу постају сажитељи те небеске Србије.

Срби којима Свети Сава није узор, пример и путоказ, Срби који псују, који се коцкају и зеленаше, који се дрогирају, који блудниче, они који живе од туђег рада-тајкуни и криминалци, они који пројектују разне полне девијације и изопачености, ма колико се бусали у прса припадношћу небеском народу - са њима немају баш никакву додирну тачку, сем далеких корена. Како рече преподобни Јустин Ћелијски: "Много је бивших Срба, а правих Срба, авај, како мало!"

Зато је одговор: Да, Срби јесу небески народ - али не сви Срби. Односно, може се рећи и овако: Да, и Срби су небески народ. Али је небески народ сваки народ који живи по светом јеванђељу. Тако долазимо до чињенице да су и православни Турци небески народ, и Јелини, Италијани, Грузини и сви други. Сваки онај који исповеда Исуса Христа као Сина Божијег, који се клања Часном Крсту, ком је нада Пресвета Богородица а Пресвета Тројица Бог. Јер су "Пресвета Тројица-Све у свему", и то нас учи преподобни ава Јустин.

Дакле, ни спортисти ни научници, а још мање  владари који су свезани оковима овог света, не могу нас ни појединачно  а камоли као народ винути у небеске висине. То могу једино свети угодници Божији. Као вечни и непролазни свети и светли примери.

Зато су Руси - Светим Серафимом Саровским, Светим Сергијем Радоњешким и осталим светим угодницима из рода њиховог  небески народ.

Зато су Грузини - Светим Гаврилом и осталим светим угодницима из рода њиховог  небески народ.

Зато су Чеси - Светим Гораздом и осталим светим угодницима из рода њиховог небески народ.

Зато су Јелини - Светим Нектаријем, Светим Пајсијем, Светим Јаковом са Евије и осталим светим угодницима из рода њиховог  небески народ.

Зато су Сиријци - Светим Јованом Дамаскином, Светом Теклом и осталим светим угодницима из рода њиховог  небески народ.

Зато су Енглези - Светим Албаном и осталим светим угодницима из рода њиховог  небески народ.

Зато су и мили Ескими - Светим Јувеналом, Светим Петром Алеутом, Светом Олгом са Аљаске и осталим светим угодницима из рода њиховог  небески народ.

Зато и ми Срби - Светим Немањићима, Светим авом Јустином, Светим кнезом Лазаром, Светом Ангелином Српском, Светим Петром Коришким, Светим владиком Николајем  и осталим светим угодницима из рода нашега  небески народ.

И зато онај коме узор није свети-тај се и не посвети. А ко се не посвети, са небесима нема ништа. Ни у вечности, а овде у времену и простору још мање.

Стога будимо благодарни и Богу и светим прецима, а понајвише Светом Сави равноапостолном, који нам утабаше тај спасоносни пут. Наше није ни да га крчимо ни да га равнамо, нити да било шта ново измишљамо-већ само да му следујемо. Свети Сава је успоставио најспасоноснији пут за сваког Србина, и ко год  буде ходио тим путем несумњиво стиже у небеску Србију. И сваки се већ може радовати што припада једном од небеских народа. Тим путем су ишли Свети Срби различитих позива. Од неуких, до учених, доктора, царева и краљева. Од Светог Тадеја Витовничког, Светог Рафаила Шишатовачког, Јакова Туманског, Платона Бањалучког, Светог краља Милутина, Светог цара Лазара. И сви постадоше станари небеске Србије, и с пуним правом се могу назвати небеским народом. Истина је, да је Свети цар Лазар својом крвљу и крвљу Косовских мученика потврдио наш страдално-спасоносни пут.  Да нас је као такве представио Светом Сави као његов небески род. А да ли ћемо остати небески народ, то зависи од нас. Уколико му следујемо хоћемо, уколико не живимо онако како би и сам Свети цар Лазар волео да нас види, нисмо небескио народ. Те нас као такве неће препознати као своје ни Господ, ни Свети Сава а ни Свети цар Лазар.

У време Христовог овоземаљског живота, тадашњи Јевреји су били Богом изабрани народ, али Га не препознаше и одбацивш. И не само да нису постали небески народ, већ постадоше слепци који и данас тумарају у ишчекивању "спаситеља". Док је Спаситељ међу њима био рођен, одрастао, проповедао, од њих био гоњен, Преобразио се, од њих и крсно страдао, исцељивао и васкрсавао, па и сам Васкрсао, а на крају се и Вазнео.

Без Њега нема спасења, и без  оних који му својим животом угодише, нема небеских народа - а још мање наше небеске Србије, којој се толико радујемо и коју ишчекујемо.

Да закључимо.
Са Богом смо свети и небески-без Бога смо прах и бесмисао која неминовно корача у пропаст.


Горан Маринић

Блаженоуснула мати Рафаила великореметска

Уснула је и преселила се у дом Господњи наша бакица, монахиња Рафаила Великореметска (82).

Мати Рафаила је била један од стубова Великореметске светиње,која је са блаженопочившим игуманом Данилом и блаженопочившом мати Гаврилом одржала кроз сва искушења живот и непрестану молитву у овом манастиру и тада када је то било најтеже.Старије генерације имају много тога рећи о њој а ја ћу се усудити да неколико редака измуцам недостојан о овој великој Божијој угодници,које сам са њом проживео при нашим сусретима у последњој деценији њеног овоземаљског живота.

Прво на шта човек помисли на помен мати Рафаиле је њена неописиво велика љубав и ревност за певничко појање и певање богомољачких песама. Долазећи на послушање у великореметску обитељ,имао сам ту радост да је слушам и да певам уз њу. Била је прави носилац светониколајевског духа који је наследила од свог тадашњег игумана (блаженоуснулог оца Данила).

Била је пуна љубави и доброте, бакица свима. Једно дивно неискварено биће које је од своје шеснаесте године обукла ризу и постала војник Васкрслог Господа. Како ми је често говорила да је "сав свој живот Богу дала, и да за друго не зна."

Када ме једном приликом пратила, питала ме која ми је крсна слава и када сам јој рекао да славимо Светог Јована Крститеља, донела ми је икону Трећег обретења главе Светог Претече, која ме сваки пут подсети на њу када се пред њом помолим. Када поменух икону, испричаћу и један догађај где ме такође даривала једном иконом, која у нашем дому заузима посебно место.

Једном приликом седео сам са матушком у порти великореметске светиње, и иако је било много народа, створила се гужва, никог од отаца ни монаха ту није било. Пришла нам је једна сестра у Христу из Новог Сада и питала мати о једној духовној болести. Мати је погледала,и обзиром да никог од отаца није било у близини, окрену се и рече ми:"Хајде, ти јој реци." Остао сам збуњен јер сам ја последњи који другом могу и смем дати савет, а камоли негде где поретком постоји неко ко то чини. Мати је поновила: "Хајде, слободно, ја сам ти допустила, имаш благослов." Након неколико минута разговора са том сестром, она се умири и захвали јер је добила одговор који је задовољио и како је рекла, научила нешто о томе, и потврдила неко своје осећање да тога треба да се клони. Када је отишла, мати ме погледа сва поносна и насмејана, очи су јој сијале као две медене куглице. Загрли ме и каже: "Буцко мој,јесам ли ти рекла да треба да говориш. Све си добро каз'о! Сачекај ме ту." Отишла је и вратила се након неколико минута носећи икону Свете Петке, благословила ме њом и поклонила ми је....Занимљив је био њен “монолог” пре него је донела ту икону. Обзиром да је она најстарија монахиња, и да ужива велико поштовање целе обитељи, ипак није јој дало да некако сама себе не умири речима: "Идем ја сад у нашу продавницу да донесем једну икону. Па шта,имам ја право на то,н е морам ја то платити, ја сам овде цео свој живот и могу ваљда узети једну икону а да не платим. И не узимам је себи него хоћу да је поклоним."  :) ;:) Било је јако симпатично, гледајући је како се као безазлено дете правда Богу и самом себи. :)

Иначе матушку сви знају и као неког ко о храмовној слави Светом Димитрију, са спрата где је њена келија, благосиља вернике док у литији иде опход око храма, тако што посипа жито по присутнима, и на тај начин код свих изазове одушевљење, радост и осмехе. Једном приликом када нас је мати "богато благословила" :) носио сам капут који сам по повратку кући ставио у ормар и нисам га носио до прве следеће кише. Када сам га обукао,ставим руку у џеп и осетим нешто сићушно тврдо у њему. Када сам извадио да видим шта је, а оно једно зрнце које се ту нашло. Био сам неизмерно срећан, и то зрнце сам сачувао и залепио га на икону Свете Петке коју ми је матушка даривала. И данас након десетак година свакодневно ме подсећа на њу и онда када нисам у молитви а погледам на ту икону.

Неколико година касније, једном приликом стигох у манастир са рођеном сестром и својом тадашњом девојком (сада женом), и у порти сретнем монахињу Миропију те је упитам како је мати. Она ми рече да је доста лоше и да није у стању да изађе из своје келије.Замолим је да јој пренесе поздраве, а он каже да сачекам јер управо иде до ње па ће ми пренети ако ми је нешто поручила.Убрзо се вратила и каже: "Мати те зове у келију, али да дођеш сам." Радосно прихватам позив. Покуцам на врата, мати благослови да уђем. Када сам начинио први корак, нисам знао где се налазим. Сав под је био испуњен што живим што вештачким цвећем. Зидови потпуно испуњени иконама. Она, малена, старица, седела је на кревету, раширила руке и повика: “Буцко мој,дошао си нам опет!” Након нашег разговора, поменем јој да сам ту са сестром и будућом супругом. Да су доле у порти. Мати није издржала и повика: “Хајде,идемо до прозора да је видим. Када смо пришли, поздравимо се а ја се спустим у порту. Када сам сишао, кажем јој: “Ево мати, то су њих две.” А она упита: ”Која ти је будућа жена?” Покажем на моју Тању, а она се загледа се у њу, осмехну се и гледајући је радосно узвикну: “Добру си одабрао!”

Од тог нашег ходочашћа прошло је неколико месеци а ја се “опет и опет” упутих у великореметску светињу. Кренуо сам од куће на аутобус и размишљам: “Боже шта ли могу однети мати Рафаили, да је нечим обрадујем? Болесна је, није јој ни до слаткиша, ни до неке књиге, нема снаге за читање.” Пролазим поред једне цвећаре, кад угледам огроман вештачки сунцокрет са много, премного лепих главица. Озарим се у трену јер сам нашао поклон за матушку. :) Купим тај цвет, носим га кроз град, у аутобусу до Новог Сада, па у другом аутобусу до Банстола,те кренух пешке и стопирајући до самог манастира. Навозали смо се и сунцокрет и ја. :) Када сам стигао, прво сам се поздравио са братством а монахиња Миропија ме одвела до мати Рафаиле. Помислио сам, па мати ће рећи да сам “скренуо” скроз јер сам тај огромни сунцокрет тако носио од Сомбора до Фрушке Горе. Но, њена радост том цвету је била немерљива и већа од целог света. Ни дете се толико не обрадује најжељенијој играчки. Срце ми је било пуно. Остао сам са матушком у разговору све док није осетила умор а ја сам након тога сишао доле, да се јавим и оцу игуману те да се сместим у собу за мирјане.

Још једна лепа успомена на њу је празник недеље Светог Григорија Паламе који увек долази у другу недељу Васкршњег поста,јер се тада у Великој Ремети саборује и углавном буде служена и света архијерејска литургија,те буде посебно свечано и лепо.Када сам стигао, видех много ходочасника и свештеника из моје Бачке, поздравимо се, узмем благослов и уђем у храм. Након службе прилази ми монахиња Миропија и саопшти ми да је мати Рафаила у болници и да ће ускоро бити оперисана, те дода како би се сигурно обрадовала када бих је посетио у болници...Кажем јој како и чиме сам дошао, да нисам возач и нажалост немам могућност да је посетим, а она ме замоли да сачекам, те оде уз степенице. Након што се вратила рече ми како отац Платон и 2 искушеника иду код ње за неких пола сата, те да могу ићи са њима. Они су јој носили део славског колача, жита и неко послужење које су припремили за њу. Било је то нешто незаборавно.Те среће када нас је угледала! Као мило дете се свим бићем радовала.Ја јој кажем како нисам знао да је ту и да ми опрости што јој нисам ништа донео на дар, као мали знак пажње.Она ме прекину и рече: “Буцко мој,сад ћете сви ви мени нешто поклонити.И замоли нас да свако од нас отпева по један или два тропара неком светитељу.” :) Сви смо то радо прихватили и у соби у којој је лежала испуни се милина неописива. Када је дошао ред на мене, појао сам тропар старцу Тадеју Витовничком и Светом ави Јустину Ћелијском. Тапшала је од среће. :) А ми сви се са њом неизмерно радовали.


* Много тога има што ме веже за њу, много ме научила, много ме утешила, много љубави пружила. Има још понека причица коју за сада морам оставити за себе,а ако Бог да некада ће и оне доћи на ред да буду објављене.Више су везане за моју приватност, тако да онај ко прочита овај текст неће осетити да му тај део овде недостаје.

Нажалост на сахрану јој нисам стигао, иако сам често о њој размишљао. Како ћу поднети њен одлазак. Не зато што се плашим где иде, него зато што ће нама фалити. Можда је Бог то тако и уредио да не будем тај дан тамо. Мада сам то јутро позвао манастир да питам у колико сати је сахрана, а опет као и много пута пре, све везано за матушку и мене ишло је некако преко монахиње Миропије И овај пут је тако било. Јавила се на телефон и када сам јој рекао да нисам сигуран хоћу ли због превоза стићи на сахрану, рекла ми је да не тугујем, ако не стигнем да дођем на четрдесетодневни помен. И још ми је нагласила да је отац Стефан свима посебно напоменуо: “Да нико данас не буде тужан, ни најмање! Ово је дан велике радости. Испраћамо монахињу достојну Неба. Понос је бити део обитељи којој је она припадала. Она је прави пример како изгледа права монахиња, и њена света душа несумњиво иде у рај! Ни мање од тога него иде да са серафимима слави Господа!”

Те речи су ме утешиле, и сагласио сам се са њом да су очеве речи најадекватније да опишу овај њен одлазак.

Ево, два дана након њеног уснућа у вечну радост, написах ових неколико прича које ће ме (а и све нас) сећати на ту дивну бакицу, радосних очију, великог срца и ангелског гласа.

Небеској беликореметској обитељи се придодала још једна света душа,и сада се (у то сам и више него сигуран) моле сви заједно за све нас, који још увек овде по трулежи земаљској и грешној пузимо.

Драга и вољена мати Рафаила, моли Бога за нас!


Горан Маринић
       27.06.2019.л.Г

Част сваком-али протокол се поштовати мора!

Уочи Савиндана, свештеник Бранко и његов помоћник, отишли су у једну основну школу, како би отац освештао колач и кољиво, а потом благословио децу и све оне који раде у овој школи. Пре самог чина освећења, прилази свештениковом помоћнику један од наставника, који је имао задужење да води програм, и ,онако "на висини задатка"-максимално озбиљан, саопшти му:

-Будите спремни за који трен. Ви сте следећа тачка!

-Тачка?! (Збуни се помоћник)

-Да, да! По програму је да прво директор одржи говор, затим Ви и свештеник изводите скеч, и тек онда, на крају, деца рецитују.

Свештеник је чуо њихов разговор па рече:

-Свашта сам у животу био. И утешитељ, и раме за плакање и свашта нешто...али скеч и тачка, ево до сада никад. :) :)

Насмејаше се, и лагано приступише како би извршили оно због чега су и дошли.

Горан Маринић

Пас - замена за дете и препрека за Рај?!

Све више људи својој деци дарују пса, како би им одрастање протекло радосније, како би се научили и тако мали бринути о неком слабијем бићу, осетити радост и ту прелепу хармонију коју је Господ створио да сви једни са другима у љубави живимо. Исто тако, све је више оних који коментаришу некога ко нема или још увек нема децу (и сам сам међу њима), да људи који су у браку имају пса, јер ето, немају децу?!

Мишљења сам да пас и дете немају ама баш никакве везе једно са другим у том контексту, нити једно потире друго, нити једно може заменити друго. Колико је оних који имају и децу и пса? Пса су рецимо удомили раније, а када им се дете родило-пса нису поклонили јер ето имају дете, па им сада више није потребан?! Не могу замислити да пса облачим у дечију гардеробу и шаљем га у школу, а исто тако ни дете како ми чува двориште, нити да лаје на провалника. Ипак мислим да свако ту има своје место и да нико не угрожава оног другог. Од свог рођења до данас никада нисам био без пса. Понекада сам имао и два, па чак и три. Са шест година сумњам да сам мислио на сопствено потомство. Зато је бесмислено то поредити. Колико је монаха који се не спремају ни за брак а камоли за родитељство, па немају пса као неко "алтернативно решење"?! А опет, има и оних који имају пса, но сигурно им он није увертира за женидбу и потомство па да се на њему вежбају?! Пас је (за мене) биће неописво, које се заиста посебно воли и које те посебно воли. Без икаквог идолопоклоничког обожавања али максимално свестан значаја његовог присуства и његове неизмерне љубави и верности. Сада, ево већ 6 година први пут имамо у стану пса, патуљастог јазавичара, Угљешу. Удомили смо га пре венчања, и да у том трену нисмо живели у згради, он би живео на дворишту. Јер, златни кавез јесте златни, али је и даље кавез. (И самом псу би било лепше да има слободу). Након нашег венчања, удомили смо још једну кујицу, која је мелез, зове се Љубица.

Недавно сам од једног врло "савесног хришћанина" добио лекцију како се морам одлучити, јер се Богу не може служити свакојако. Да неће ући у Царство Божије сви који се Богу моле а себи дозволе да имају пса у кући?! Наводно сам довео своје спасење у питање јер ми у кући живи "нечиста животиња". Јер су како каже, по канонима пас и свиња нечисте. Реко' добро, да сам знао набавио бих краву за стан. Тај део који је везан за Стари Завет, у контексту жртвоприношења, неко тумачи и на овај начин. Поменути брат нема пса у стану и очигледно је "купио карту" за вечност. Лепо је када човек зна да је већ задобио спасење. А ја због мог "јазе" ако прођем, прођем.

Сматрам да човек (ако може) треба имати пса, треба да има и децу (ако му Бог да) што више! Да Бога љуби више него икога, да се према сваком човеку опходи као према најрођенијем-јер то и јесмо, сви ми. Да не осуђујемо једни друге и да се пре свега уздамо у милост Божију која ће нам свакако бити пресудна у Онај дан, ма колико испуњавали форму ако љубави немамо. Форма нам јесте потребна да не би скренули са пута, али нас она неће спасити. Спасава једино љубав и милост Творца, Господа и Бога нашег.

Како рече у својој песми, наша сестра у Христу, Драгана Мирковић: "Радуј се и радуј све!"

Горан Маринић

О дванаестогодишњој девојчици из Петриње, настрадалој у земљотресу

 Написано дан након немилих догађаја 2020.л.Г

У целој овој ситуацији са земљотресом, читајући разне коментаре по форумима, а и оне које сам лично добио у инбокс-због моје подршке и саосећања са невиним жртвама са обе стране Дрине и Дунава, стекао сам утисак да смо ми као друштво много болеснији него што сам мислио (не само Србија већ цео регион).

Све док се полемише да ли је дванаестогодишња девојчица која је настрадала била Србкиња или Хрватица, све док се разматра да ли да се радујемо ако су деца која су вриштала по ходницима зграда у Бањалуци (јер су чекали трен када ће се иста сруштити) била православна, римокатоличка или муслиманска-ми смо све само не оно на шта смо позвани. Људи, боголика бића позвана на вечност, у непрестану заједницу љубави са својим Творцем.

Анализирајући и полемишући о нацији и вери малолетне жртве, исти заборављају да се она није родила а камоли учествовала са било које стране ратишта и прошлих ратова. Радујући се што је припадала оној другој, или туговати само зато што је била "наша" је и више него изопачено и срамно. Гледајући је кроз такву призму-и самој би било драго што више није са нама и међ' таквим судијама.

Понављам, жалим сваку невину жртву без обзира на боју њене коже, нацију и верску припадност. Своју врло добро знам и јасно је исповедам те као такав са свим правом и одговорношћу пред Богом као православни хришћанин и Србин, тугујем и молим се за све.

А дванаестогодишња девојчица која је настрадала, је била девојчица. Све сем тога је неважно.

Горан Маринић

Славко Радановић (1956-2021)

 Пуни се Царство Небеско, праведницима и братијом нашом

У неко кратко време,доста дивних људи се преселише у вечност. Јуче када смо испратили брата Ниџу, добих вест о упокојењу нашег вољеног чика Славка.Као неко ко је знатно млађа генерација не бих могао пуно тога рећи о његовој младости,али оно што је евидентно је да је одувек био човек љубави,човек радости,човек сусрета.Небројене су анегдоте кроз које је пролазио и у које га је живот водио и доводио. 5 година смо били и комшије и веома блиски, иако то може рећи свако ко са њим и није био комшија.Са чика Славком су сви били род рођени.Био је молер и неуморно је сваки пут за наш сомборски манастир (када год је требало) кречио,фарбао крпио и шта год је могао и знао. На  фотографији која следи је један од последњих његових радова, а можда и последњи.Уочи Васкрса је дошао са кантом креча како би заштитио наша стабла и уједно улепшао порту уочи највећег хришћанског празника.Био је човек радости,човек осмеха,анегдота и доброте,Када је кречио ова стабла и тада је са собом носио свој чувени транзистор преко ког је слушао наш радио Благовесник.Како је прелазио од стабла ка стаблу,тако је померао и транзистор.Уосталом, неретко смо га могли срести где вози бицикл а са звучника се чује духовна музика.Био је прави мисионар,пун идеја и оптимизма.У једном од наших разговора поменуо ми је како увек носи са собом транзистор,и када дође у неку кућу онда газде када чују шта слуша,одмах се заинтересују па им он прича о Господу и спасењу.Тако се некада запричају да посао остане за сутра.

Њега је било лако волети,такви људи су земљи со и светлост свету.Сећам се како је у трену дошао да пружи помоћ,да утеши,укрепи, када су нам вандали обили и демолирали конак при манастиру у ком живимо, а ми остали престрављени.Једно јутро је након литургије отишао на кратко до куће и вратио се са реченицом: "Горане, јесте ли скували ручак за данас? Ја се мало збунио,и кажем да нисмо, још је рано тек смо изашли са службе...А он: "Е,хајте децо онда код мене и моје жене.Толико ми данас фале деца,ниједна није ту,па да нам дођете на ручак,као да сте нам деца." Питам када,а он каже одмах. И пусти са мобилног неку музику (босанску шаргију) док нас је чекао да се спремимо. Било је то једно прелепо гостопримство које ћемо увек памтити....И када смо кренули кући,Тања и ја смо се погледали и рекли: "Заиста,као да смо било код својих родитеља на ручку.Такву љубав су нам пружили."

Такође ми је једном причао како је желео да има и сина,а Бог му је подарио 3 кћери.А ускоро су му кћери подариле 5 унука.Рекао ми је: "Човече,колико сам ја богат човек.Имам 3 кћери,зетове и 5 унука!"

Наравно, ни он,као и сви ми,није био човек без мане, али их је за разлику од нас многих итекако био свестан и борио се са њима, истински је желео да их потисне,победи.Оно што ми је остало ево као печат његовог живота,је наша прича коју смо имали сад пре 2 недеље на Васкршњи уторак у порти нашег манастира, а то је сцена како прича деци и млађима причу о мраву коју иде у Цариград.Иако сам ту причу чуо доста раније,она је посебно доживљена када је прича наш чика Славко.Са очима пуних суза, наде и вере у њу.А осмех озарен преко целог доброћудног лица.Прича гласи:

"Срели се коњ и мрав, и виде коњ мрава где негде жури па га упита:

-Је ли мраве, где си се то упутио тако журно?

-У Цариград! (озарено рече мрав)

-У Цариград, ти? (зачуди се коњ)

-Да, у Цариград!

-Па ти никада нећеш тамо стићи,види колики си,умрећеш на том путу. (Са сигурношћу рече коњ маленом мраву)

-Да, али то мене не интересује, Ја идем у Цариград и ако умрем на том путу, бићу срећан."

Тако и наш чика Славко, да ли је стигао у Небески Цариград или је још на том путу не знам,али сам сигуран да тамо где је отишао, сви можемо да маштамо и прижељкујемо.Наравно,када Господ позове и када сваком буде час.

У вечној радости почивај,добри наш вољени и достојни блаженства чика Славко. Да ти душу прими Онај о Коме си са толико вере причао и сведочио.Ми тугујемо, Небо се радује. Остајеш нам као вечни светионик и пример.

На дан његовог упокојења, неколико речи у име вечне братске љубави и поштовања.

Горан Маринић

Музика-тај сведар Бога живога!

Бог се људима обраћа на разне начине, разним језицима. Од арамејског којим је и Христос говорио, преко свих осталих језика на којима се служи Света литургија. Обраћа нам се и преко ближњих, и преко дрвећа када лишће шушти, преко цвркута птица, жубором река, и сваки од њих је јединствен и неописив...Но сигуран сам да је најлепши језик којим се Бог обраћа својој деци, језик музике. Нарочито духовне јер је својеврсна молитва. Њена хармонија и лепота имају предукус бесмртности, а душа која је слуша се чисти од лоших мисли, постаје боља, мекша и радоснија; уноси јој осећај умиљења...Она се речима не може описати. Она се слуша и са њом се живи и дише.

Музика је (све)дар Бога Живога!

Горан Маринић

Сутра је празник светог владике Николаја

Сутра је празник највећег Србина после Светог Саве.
Сутра је празник најдивнијег хришћанског песника а из рода нашег.
Сутра је празник најлепшег и најтананијег рајског цвета.
Сутра је празник светог плода светих родитеља.
Сутра је празник светог потомка и синовца светих предака.
Сутра је празник најдостојнијег србског епископа ког памти наша историја.
Сутра је празник радости и љубави, јер је љубав изливао изобилно.
Сутра је празник богочежњивог беседника,
топлог молитвеника и страдалника за род србски.
Сутра је празник духовног оца Светог аве Јустина.
Сутра је празник драги пријатељи, онога који нам је путеводитељ ка спасењу.
Сутра је празник када свака србска кућа треба да пева и да слави.
Сутра је празник целог ваљевског краја.
Сутра ће цео свет да кличе маленом а чувеном Лелићу.
Сутра је празник када је сваки Велимировић најпоноснији на свету.
Сутра је празник србског Златоуста.
Сутра је празник оног ког славе од Србије и осталих европских земаља,
преко мора и океана до далека Америке.
Сутра је празник, светог владике Николаја! 

Зато сутра (ко је у могућности) са највећом радошћу похитајмо у свете храмове да прославимо оног ког је сам Господ прославио.

Нека вам је свима срећно повечерје празника а по речима светог аве Јустина Ћелијског, да нам свима буде:

"Господе, омолитви ме молитвеношћу Светог владике Николаја!"

Горан Маринић

Кога ћемо све срести у храму Божијем?

Црква је Богочовечанска непролазна истина. Вечна и непобедива невеста Христова. За њу је сам Господ рекао: „Сазидаћу цркву своју и врата адова неће је надвладати" (Мт. 16, 18). Она је Нојева барка која и данас плови кроз немирне таласе бура овоземаљских, али и та која им храбро одолева. Она је наша бања Витезда, која нас лечи и храни. Не лечи нас само од телесних болести, него првенствено од духовних обољења, од греха и грехопада. И не храни нас само овоземаљском храном, него храном живота вечног, како је написао Свети владика Николај: "Храна вечна, храна чиста, тело и крв Живог Христа" - дакле светим причешћем. У њој, пре него игде друго установљен је Богом благословени поредак. А места има за све и свако има своје место, уколико има љубави ка Богу и ближњем. На шта нас упућују и две највеће Божије заповести:

"1. Љуби Господа Бога свога свим срцем својим и свом душом својом и свим умом својим и свом снагом својом.

2. Љуби ближњега свога као самога себе."

У сваком парохијском храму између осталих, угледаћете свештеника. Он је тај који служи. Служи Богу и роду. Он за нас предстоји у најинтимнијем чину, најлепшем изразу љубави, оданости и поверења човека ка Творцу, а то је молитва. Саборна молитва у храму је незамењиви део живота сваког хришћанина. Свештеник који је мали апостол, рокополагањем добија тај свештени дар да буде својеврсни проводник благодати Божије, да је дели и умножава. Зато му прилазимо, целивамо десницу а он нас именом Господњим благосиља. Свештеник је онај који носи и проноси љубав. Увек и свуда, прво ка Богу а онда ка човеку. Па и када уплашени дођемо први пут у храм, он нас очински дочекује. И када види да често нисмо ни свесни где смо дошли а ни зашто, пушта нас да се привикнемо на дух који је потпуно супротан духу света. Чека да се умиримо, да нас не уплаши, не оптерети и не дај Боже не отера. Јер смо као људи осетљиви, горди, склони да окренемо леђа чим нас неко покуша исправити а камоли укорити, и то једино и искључиво за наше добро и за наше спасење. Молимо се за своје свештенике, да им Господ да непоколебљиву веру, снагу која је потребна за борбу сваке врсте у овом свету, али и са духовима поднебесја. Свештеници су наши лекари. Ако се лекар разболи и пацијенти неминовно тону у стање обољења.

У храму ћете срести у упознати дивне људе. Браћу и сестре за цео живот и што је најважније за вечност. Са некима ћете бити у добрим односима а са некима у још бољим. Душе се у храму присније осете и вежу. Они ће вас крепити, бодрити, бдиће над вама када је то потребно. Молиће се за вас и бити ваша породица. Духовна породица, која је често много чвршћа од оне телесне која нам је рођењем дата. У овој породици су сви једно у Христу Исусу. Он је посредник сваке те свезе и љубави. Хришћани су најдивнији људи, они због којих Сунце и даље сија а Господ нас све милошћу грли и љуби. Због таквих душа и ми немирни имамо прилику да се покајемо, да се поправимо, да преумимо и презремо своје грехопаде. У нади да ћемо једног дана престати са чињењем истих.

У храму ћете срести и оне, који су ту јер негде морају бити. Али и њих Господ прима. Допушта да су ту. И њих лечи као што лечи све нас. Често имамо прилику видети и ревнитеље овог типа, који су иначе добре душе али немају меру и изгубе осећај. Који без благослова свештеника шетају као "мини самопрокламована патролица", исправљајући све око себе а собом се ретко баве, јер просто не стижу од свих оних који их окружују. Па ћете тако срести бакицу која се обраћа једној девојци која је први пут дошла у храм, а нити зна где је дошла а још мање шта се ту заправо дешава. Но љубављу и милошћу Божијом дошла је и то је оно најважније. Стала је пред икону Пресвете Мајке Божије звану "Умекшање злих срца", на којој су приказани мачеви уперени у срце Пресвете Богородице. Бакица јој је пришла и рекла: "Видиш дете, један од ових мачева је и твоја кратка сукњица. Немој жалостити тако Богородицу". Девојка се постидела, ражалостила и изашла из храма. Питање је да ли се икада више вратила...исто тако, имате оне који ће вас након литургије зауставити питањем: "Зашто се ниси ни данас причестио? Да ниси можда под епитимијом?" Све и да је тако, свештеник је једина особа са којом се разговара на ту тему. И све радити по благослову а нарочито прилазити светој чаши. Па и када је епитимија у питању (ако јесте уопште), но то није тема за љубопитљивце. Уз то што је неприлично уз то је и непристојно. Такође има и оних који ће вас прекорети зашто нисте дали прилог на тас. Не знајући и не познавајући стање онога коме се обраћају.

Има свега, али је то из разлога јер су и у Цркву људи. Сви смо позвани на светост, а Црква нам је дата да ту светост задобијемо. Не да је заслужимо, јер је заслужити нећемо.

С тога у миру, без очекивања да ћемо тамо срести само анђеле и непогрешиве, са љубављу у срцу ка свима и свему, похитајмо у своје храмове. Ту смо сви како бисмо се поправљали и уподобљавали онима који су већ стали међ анђеле и свете. Спремајмо се за вечност.

Господ се дели бесплатно на исцељење сваке немоћи. Исти Онај Који је победио, смрт, свет, ђавола и сваку другу препреку која нас је прародитељским грехом удаљила из станова Оца Небеског.

Звона звоне, позивају.
Одговор ћемо дати да ли смо се одазвали.

Како је сам рекао Спаситељ: "Јер је много званих, али је мало изабраних." (Лк.14.24)

Горан Маринић

"Са страхом Божијим, вером и љубављу, приступите!"

Данашња света литургија била је посебна. И свака наредна биће посебна на свој начин, јер је свака литургија сусрет православних хришћана са својим Творцем. Црква је жив организам, благословена Богочовечанска саборност, света и светла вечна невеста Христова.

По ко зна који пут сетих се речи нашег вољеног старца Стефана, игумана светофрушкогорске Великореметске обитељи, који је једном приликом рекао:

"Браћо и сестре, долазите на свету литургију. У њој се сједињујемо са Живим и јединим Богом! Ако се и не причестите Његовим телом и крвљу, као благослов добићете нафору, ако и не узмете нафору из неког разлога-чућете прелепо појање дивних хорова који поју у славу Божију. Ако и то не чујете, чућете проповед ваших пастира који вам дају помоћ у виду поуке која вам је баш у том трену потребна. Господ има много начина да нас преобрази,утеши и призове када смо на светој литургији. Свако ће добити потребно и нико неће отићи празан и несрећан."

А на данашњој светој литургији, док смо чекали свештеника да позове да приступимо светом причешћу, на стасидији испред нас (Тање и мене) стајала је девојчица Валентина, која има око четири године. Забављала се као и увек, радосно чаврљајући у својој безазленој игри, повремено загрливши тату и маму и делећи свој предивни дечији осмејак свима који би погледали у њу. У једном трену свештеник износи путир и позива: "Са страхом Божијим, вером и љубављу, приступите!" А она, окренута ка нама, држећи се за наслон стасидије, онако сићушна пожури да сиђе и гласно узвикну:

"Еееј! Ево мее! Стижееем!" И похита ка свештенику.

Ми се насмејасмо њеној милоти и дечијој безазлености. Гледам је и мислим, Боже драги колико би волео да ти се овако и оволико обрадујем. Знамо ми старији да нас Господ воли, али смо свесни својих сагрешења и често оно што нам и Господ прашта сами себи због своје гордости не опраштамо. Зато и приступамо само са страхом. Фали нам те вере и љубави на коју нас свештеник позива. А ето дете, чисто, хита да се сретне са Господом. То је истинска радост и то је пример свима нама.

Мили у Христу роде, желим и вама и себи такав сусрет и такву радост какву је данас имала наша малена сестрица Валентина.

„У онај час приступише ученици Исусу говорећи: Ко је, дакле, највећи у Царству небескоме? И дозва Исус дете и постави га међу њих и рече: Заиста вам кажем, ако се не обратите и не будете као деца, нећете ући у Царство небеско. Који се, дакле, понизи као дете ово, онај је највећи у Царству небеском“ (Мт. 18, 1–4)


Горан Маринић

Свој на своме

Овај празник ме враћа у многа лепа сећања.
Но највише што ме весели је прича која следи.

Мој деда Милан (Милутин) Буквић, мамин отац, пореклом из Бриња био је истински одан црвеној идеологији. За њега је Тито био слава и преслава. До моје сестре, брата и мене, у нашој породици 65 година није било православно крштених душа. Иако добар човек, велики хуманиста, добротвор и признати апатински трговац ког су сви поштовали - био је неко у чијем се присуству ни Бог ни вера нису помињали. Мислим да није ни знао зашто је то тако, оданост горепоменутој пошасти била је нешто што се није доводило у питање. Но, што рече мој ујак: "Ћале, све су вас преварили, али вас је срамота да то признате." Како год, мој одлазак у храм на службе у почетку је био подсмех многим мојим рођацима. Деда је често имао веома оштре коментаре. Но године су пролазиле, и видевши да ме то стање неће поколебати,убрзо су стали са свим тим. Након упокојења моје баке Маре (Марије), наше "матице" која нас је увек сабирала и у миру држала на окупу, мој деда је убрзо клонуо духом. Без ње није могао. Мењао се, и попуштао је у многим ситуацијама. Тај моменат преображаја, најбоље је видети из приче која следи.

Те 2009. године на празник светог архиђакона Стефана, дошло ми је на ум да свом деди поклоним нешто заиста вредно. Нешто што ће бити од великог значаја како за њега тако и за нас. Одлучио сам му поклонити икону Светог Стефана, и на тај начин помирим и њега са собом, са прецима али и са нама потомцима. Звучало је сулудо у том трену. Тетка (мамина старија сестра ми је дословно рекла): "Џабе дајеш паре. Бациће икону, мислиће да га провоцираш. Гађаће те њом." Искрено, пролетеле су ми те сцене али сам ипак одлучио да то учиним. Требало је "само" пронаћи икону и купити је у року неколико сати. У Апатину то баш и није било лако. Отишао сам у храм, и рекао свештенику своју намеру. Благословио је али је настао проблем што у црквеној продавници није било икона светог архиђакона Стефана. Након неколико тренутака, отац је рекао да након свете литургије узмем њихову, храмовну икону а да ћу накнадно донети неку другу. Да не бих заборавио у свој тој збрци која ме снашла, оставио сам новац да они купе неку коју одаберу. Тако да сам уз Божију помоћ, и помоћ свештеника дошао до иконе. Након ручка, сви се окупише у дневном боравку, (редовног недељног ручка, не славског, то тада у нашој кући није постојало). тетка и мама су гледале са неверицом шта ће се десити. У једном трену обратио сам се деди:

-Деда, ти знаш колико те волим.

-Знам.

-Желео бих нешто да ти поклоним. Да ти то буде успомена од мене. И не бих хтео да помислиш да те на било који начин провоцирам. Ово што ћу ти предати је нешто за шта сматрам да му је код тебе место.

Сви заћуташе, а деда рече:

-Добро Мићо (тако је свима тепао), нема проблема.

-Само те молим уколико не желиш да примиш поклон, да ми га вратиш. Да не заврши било где на неком трећем месту.

-Обећавам, хајде да видимо.

Извадих из украсне кесе икону првомученика, приђем му, пољубим га у образ и предам му је уз речи:

-Деда, срећна ти слава.

Тетка се укочила, застадоше сви.

Деда држи икону, гледа је и ћути.

Ми сви у муку, ја се плашим да је не баци.

Кад након неког трена рече:

-Добро...Стевица значи...Па кад је ту, да га и окачимо где му је место.

Устаје и на раније укуцани ексер на зиду, поставља неправедно избаченог домаћина и покровитеља породице Буквић.

Окачи икону, погледа је још једном и врати се у своју фотељу.

Сви збуњени, наставише са раније започетим радњама, нико да прозбори нешто на ову тему...Дан се привео крају, и сви пођосмо својим кућама. Деда остаде у својој. Сам са посебним гостом-домаћином.

Две године од овог догађаја, замолио ме да му купим икону Пајице (патријарха Павла, тако му је тепао). Тако да у дневној соби мамине девојачке куће стоје те иконе које је деда окачио. Док је света и века, зид се може пренети и померити на други континент ако треба али те две иконе неће нико никада скинути оданде! Деда их је поставио, што је за мене највећа радост и благослов неба.

Свакако, у бескрају прелепих прича, мени је ова најдража коју сам доживео,јер сам свестан тежине и пута да би до њеног епилога дошло.

Касније је деда доста смекшао, и хвала Богу, отишао са овог света у духу ком треба. Прича се може још наставити,али нека сада овде буде крај.

Слава Богу и светом архиђакону Стефану за све.


Горан Маринић