Витез

Сестри у Христу,
попадији Дајани Петровић,
с љубављу и поштовањем.
Како овде, тако и за сву вечност.

Ако кажем:
„Витез може бити било ко!“
- узвратиће ми одмах:
„Било ко-како то?“

Ево како мили роде.

Свако ко се часно бори
коме срце пламом гори,
за отаџбину и за веру
ко Господом мери меру.

Нема сваки витез коња
и не суче оштре сабље,
место ње он има перо,
ал' и храбро срце лавље.

Пером пише, Богом дише,
у души му мир мирише.

И тај витез песму пева
рода свог слободу снева,
тим умилним гласом својим
док га слушам, злог с' не бојим.

Витез пера не убија
овај витез само рађа.
Децу, песму, добра дела,
ко пчелица пуног саћа.

А и још вам нешто имам рећи
овог трена.

Овај витез није мушко,
он је жена.

Жена силна, и умилна.

Она је и мати и сестра,
њена душа је широка.
Од Ваљева до Сомбора,
преко Брода па до мора.

Сваком љубав она пружа
уз свог доброг, часног мужа,
слугу олтара Божијег
и потомства им најмилијег.

Њено име није тајна,
па зашто бих га и ја крио?

Зато добри, мили роде
на крају ти морам рећи:

У твоје је време
стварала и писала,
живела и дисала,
једна душа танана.

Нека свако од вас памти:
име јој је Дајана.

Горан Маринић