Како ми се кум јавио да је стигао пре неколико дана, пожелео сам да одемо заједно у сеоску богомољу на литургију, и таман искористим прилику да му понесем и икону. Први воз за П. је по реду вожње био у 6:30, с тога сам пре тoга морао отићи по њу, па тек оданде на воз.
Стижем таксијем пред Црквену општину у 6:25. Такси окреће али не гаси возило, док ја трчећи хитам само да је преузмем и настављамо. Откључавам врата, пролазим кроз ходник и улазим у канцеларију. Како сам узео икону, видим да нисам раније написао посвету и ту седнем на кратко само да је напишем. Након пар тренутака почиње невероватна бука, одјекује цео центар. Схватам да се активирао аларм на нашој згради. Тачније, ја сам га активирао. 🙂 Све то не би било тако трагично да имам шифру и да не касним на воз. Закључавам врата, трчим са иконом у руци која није упакована, и заиста делује да сам је украо, и са њом буквално пролећем кроз порту. Аларм пишти, имам осећај све јаче и јаче. Мислим се, Свети Георгије, помози макар у земљу да пропаднем од срамоте! Људи који су били у пролазу застају и гледају у неверици како човек око 6:30 истрчава са иконом и "бежи" таксијем". Од шока нису имали снаге ни да реагују ни да ме нешто упитају, а ни ја да се оправдам било којом речју.
Такиста ме са сумњом гледа, није му баш драго што вози некога ко је истрчао са иконом из црквене порте. Јадан, сигурно је и сам помислио: "Док ја објасним, одох и ја у 'апс!" :) Из таксија зовем црквењака, нажалост морао
сам га пробудити и кажем о чему се ради. Замолим га да телефоном заустави
аларм. На то ме додатно "обрадује" и каже како је то немогуће, већ
морам то учинити сам на лицу места, укуцавши шифру. А обзиром да шифру немам,
није ми никада ни требала, јер реално, шта има ту да тражим у току ноћи (али
очигледно и раног јутра) издиктирао ми је шта да укуцам... Е, тако ме сад ово лепо задесило. 🙂 И ту се враћамо такиста и ја на "место
злочина", сат откуцава, показује 6:29. Већ ме хвата паника. Све ишчекујем, сачекаће ме
неко ко је ипак дошао себи и видео "да бежим са иконом" па док ја
објасним - оде воз, али буквално. Срећом, када смо се вратили аларм се није оглашавао.
Не знам како, али се ништа није чуло.
Након пар тренутака пожурисмо на железничку
станицу. Стигосмо тамо у 6:32. Нема никога. Разочарам се...Но, то моје разочарење
није трајало тако дуго. Пријатан глас са разгласа ме обрадовао реченицом:
"Поштовани путници, воз из С. за Н. касни у поласку 25 минута."
Ооо! Која радост. 🙂 🙂 🙂
Живеле Железнице Србије! ❤ 🇷🇸
Када је воз стигао у П. гледам кроз прозор, кум ме већ чека, а ја хитам само да му предам икону. На путу до богомоље му испричах за минули догађај, и након свега се ипак слатко исмејасмо...
Горан Маринић
Нема коментара:
Постави коментар