Градски ходочасници

Једна од занимљивијих прича које сам доживео у нашем манастиру, а заиста сам се свега нагледао за протеклих шест година колико станујемо у њему. (Манастир функционише као парохијска црква, нема монаштва већ се градски свештеници смењују у служби из недеље у недељу)

Пас лаје, кидише. Напољу је бука као да ми је пред вратима цела постава Нинџа корњача са све Сплинтером. Погледам кроз ходник и угледам два младића како рукама воде неку борбу са собом, са нашим псом али и са невидљивим непријатељима. Излазим,умирим пса и приђем им.

-Добар дан!

-Добар дан. (Узвратим)

-Јесте (ли) Ви овде?

Мало се збуним,али када сам установио да јесам, одговрим:

-Ево ме, овде сам.

-Ааа, јесте (ли) Ви овде задужени......за живот?

-За живот?!

-Па да! (Потврди младић који стопостотно стоји иза свог питања)

-Нисам задужен за живот, задужен сам за овај манастирски конак. За живот је овде задужен Свети архиђакон Стефан.

-Он? (Зачуди се други који сво време преко телефона гласно пушта неки панк)

-Да,да он. Он је овде домаћин.

-А јел' може да се отвори црква? Мислим због прилога.

-Види, у суштини може, али су је пре десетак дана исто неки отварали баш због прилога,,и обзиром да су разбили стакло била је полиција и узела отиске. Тако да мислим да није најбоље решење да је отварате због тога.

Није ме баш најбоље разумео, па је прешао на конкретније питање.

-А да ја тебе нешто питам...(па сам са собом прво обави краћи разговор и онда се и мени обрати)

-Могу ли ја да преспавам овде у конаку?

-Овде да преспаваш? Одакле си? (Обзиром да су били без ствари, а видно под дејством наркотика, није ми пало на памет да нису одавде.)

-Ја, уствари ми, ми смо одавде. Ту из града.

-Одавде, из града? А дошао би овде на конак?

-Дошао! (Ово је било буквално, без оног "бих" - већ само дошао, у смислу-ту сам!)

-Нема овде места пријатељу.

-Ма јесте...А како ти можеш?

-Ја овде станујем. Нисам на конаку.

-Баш те брига! (добаци распевани панкер).

Видно разочарани, одмахнуше руком,обећавши да ће ипак доћи да оставе прилог - али тренутно не знају када је најбоље да дођу. "Морају још да размисле" - тако рекоше. Онај други (панкер), схвативши да ипак морају вечерас својим кућама, додатно појача музику и оде ка излазу, док онај причљивији, гунђајући лагано крену за њим.

Тако се неславно завршило њихово прво и скромно "градско ходочашће".

Горан Маринић