ВАРМЕЈ: Славко Радановић (1956-2021)

Пуни се Царство Небеско, праведницима и братијом нашом

У неко кратко време,доста дивних људи се преселише у вечност. Јуче када смо испратили брата Ниџу, добих вест о упокојењу нашег вољеног чика Славка.Као неко ко је знатно млађа генерација не бих могао пуно тога рећи о његовој младости,али оно што је евидентно је да је одувек био човек љубави,човек радости,човек сусрета.Небројене су анегдоте кроз које је пролазио и у које га је живот водио и доводио. 5 година смо били и комшије и веома блиски, иако то може рећи свако ко са њим и није био комшија.Са чика Славком су сви били род рођени.Био је молер и неуморно је сваки пут за наш сомборски манастир (када год је требало) кречио,фарбао крпио и шта год је могао и знао. На фотографији која следи је један од последњих његових радова, а можда и последњи.Уочи Васкрса је дошао са кантом креча како би заштитио наша стабла и уједно улепшао порту уочи највећег хришћанског празника.Био је човек радости,човек осмеха,анегдота и доброте,Када је кречио ова стабла и тада је са собом носио свој чувени транзистор преко ког је слушао наш радио Благовесник.Како је прелазио од стабла ка стаблу,тако је померао и транзистор.Уосталом, неретко смо га могли срести где вози бицикл а са звучника се чује духовна музика.Био је прави мисионар,пун идеја и оптимизма.У једном од наших разговора поменуо ми је како увек носи са собом транзистор,и када дође у неку кућу онда газде када чују шта слуша,одмах се заинтересују па им он прича о Господу и спасењу.Тако се некада запричају да посао остане за сутра.

Њега је било лако волети,такви људи су земљи со и светлост свету.Сећам се како је у трену дошао да пружи помоћ,да утеши,укрепи, када су нам вандали обили и демолирали конак при манастиру у ком живимо, а ми остали престрављени.Једно јутро је након литургије отишао на кратко до куће и вратио се са реченицом: "Горане, јесте ли скували ручак за данас? Ја се мало збунио,и кажем да нисмо, још је рано тек смо изашли са службе...А он: "Е,хајте децо онда код мене и моје жене.Толико ми данас фале деца,ниједна није ту,па да нам дођете на ручак,као да сте нам деца." Питам када,а он каже одмах. И пусти са мобилног неку музику (босанску шаргију) док нас је чекао да се спремимо. Било је то једно прелепо гостопримство које ћемо увек памтити....И када смо кренули кући,Тања и ја смо се погледали и рекли: "Заиста,као да смо било код својих родитеља на ручку.Такву љубав су нам пружили."

Такође ми је једном причао како је желео да има и сина,а Бог му је подарио 3 кћери.А ускоро су му кћери подариле 5 унука.Рекао ми је: "Човече,колико сам ја богат човек.Имам 3 кћери,зетове и 5 унука!"

Наравно, ни он,као и сви ми,није био човек без мане, али их је за разлику од нас многих итекако био свестан и борио се са њима, истински је желео да их потисне,победи.Оно што ми је остало ево као печат његовог живота,је наша прича коју смо имали сад пре 2 недеље на Васкршњи уторак у порти нашег манастира, а то је сцена како прича деци и млађима причу о мраву коју иде у Цариград.Иако сам ту причу чуо доста раније,она је посебно доживљена када је прича наш чика Славко.Са очима пуних суза, наде и вере у њу.А осмех озарен преко целог доброћудног лица.Прича гласи:

"Срели се коњ и мрав, и виде коњ мрава где негде жури па га упита:

-Је ли мраве, где си се то упутио тако журно?

-У Цариград! (озарено рече мрав)

-У Цариград, ти? (зачуди се коњ)

-Да, у Цариград!

-Па ти никада нећеш тамо стићи,види колики си,умрећеш на том путу. (Са сигурношћу рече коњ маленом мраву)

-Да, али то мене не интересује, Ја идем у Цариград и ако умрем на том путу, бићу срећан."

Тако и наш чика Славко, да ли је стигао у Небески Цариград или је још на том путу не знам,али сам сигуран да тамо где је отишао, сви можемо да маштамо и прижељкујемо.Наравно,када Господ позове и када сваком буде час.

У вечној радости почивај,добри наш вољени и достојни блаженства чика Славко. Да ти душу прими Онај о Коме си са толико вере причао и сведочио.Ми тугујемо, Небо се радује. Остајеш нам као вечни светионик и пример.