Написано дан након немилих догађаја 2020.л.Г
У целој овој ситуацији са земљотресом, читајући разне коментаре по форумима, а и оне које сам лично добио у инбокс-због моје подршке и саосећања са невиним жртвама са обе стране Дрине и Дунава, стекао сам утисак да смо ми као друштво много болеснији него што сам мислио (не само Србија већ цео регион).
Све док се полемише да ли је дванаестогодишња девојчица која је настрадала била Србкиња или Хрватица, све док се разматра да ли да се радујемо ако су деца која су вриштала по ходницима зграда у Бањалуци (јер су чекали трен када ће се иста сруштити) била православна, римокатоличка или муслиманска-ми смо све само не оно на шта смо позвани. Људи, боголика бића позвана на вечност, у непрестану заједницу љубави са својим Творцем.
Анализирајући и полемишући о нацији и вери малолетне жртве, исти заборављају да се она није родила а камоли учествовала са било које стране ратишта и прошлих ратова. Радујући се што је припадала оној другој, или туговати само зато што је била "наша" је и више него изопачено и срамно. Гледајући је кроз такву призму-и самој би било драго што више није са нама и међ' таквим судијама.
Понављам, жалим сваку невину жртву без обзира на боју њене коже, нацију и верску припадност. Своју врло добро знам и јасно је исповедам те као такав са свим правом и одговорношћу пред Богом као православни хришћанин и Србин, тугујем и молим се за све.
А дванаестогодишња девојчица која је настрадала, је била девојчица. Све сем тога је неважно.
Горан Маринић
Нема коментара:
Постави коментар