Јооој, не помињи мртве!

Спремам фиоку па детаљно прегледам папириће да не бацим нешто важно. Иза мене седи моја мама и гледа неку серију. Ја онако битан, да јој покажем да на један начин бринем о нашим прецима, пружам јој папир са именима наших упокојених сродника и пријатеља.

-Ево видиш ово, то носим сваки пут у храм када су задушнице.

-Шта ти је то? (Погледом прелази преко исписаних имена)

-То су имена наших упокојених. Ево баке, деде, ту је и деда Мића (мамин деда, Михајло) и тако наведем још нека имена...Кад у том трену оставља папир и хвата се за главу.

-Ајме Горане, па што то радиш?!

-Шта радим?! (Збуним се.)

-Па што дираш мртве, немој их дозивати ни узнемиравати.

-Не дирам их, Богу се молим за њих. И не само ја већ цео наш храм и сви свештеници. Помињу им имена док... (и ту ме прекине)

-Ма не помињите имена, нек почивају у миру.

-Зато их и помињемо, да почивају у миру. Да Господ пригрли душе њихове тамо где праведни почивају.

-Немојте помињати никакве духове, знам ја да ви то из добре немере ал' пустите. Нек им је лака црна земља.

Ту се насмејем и додам:
-Каква црна земља, шта имају од тога?! Њима је једино важно да доспеју у Божије наручје.

-Ево молим те, немој то помињати. Нек леже ту где јесу и ништа. Не треба дирати у то. Још нам само то треба...

-Ма не дира њих нико. А њима баш управо само то и треба. Та молитва Цркве.

-Не знам...Помоли се овако за неке лепе ствари, за живе јер смо ту, а мртви нек почивају у миру.

-Али нема мртвих. То је сан. Сан који...(опет ме прекиде)

-Сан?! Е сад стварно не могу. Још ми треба да размишљам и о томе ко је умро а ко је у сну. Боже сачувај! (Прекрсти се, покрије рукама уши и изађе на двориште).

Треба још времена. Душа моја добра.

Горан Маринић