Још као школарац, Мирко је био изузетно весело дете. Та његова детиња радост често је другима била веома уочљива. Колико онима који радост живота воле, толико и онима који су на таквог гледали са презиром.
Враћајући се кући из школе, једне јесење вечери, Мирко се из свег срца засмејао јер је вршњацима препричавао неку своју анегдоту са часа физичког (јер је у многим вежбама био доста неспретан). На том путу, на једном ћошку седела је група старијих момака. Мирко је тада био 4. разред док су момци који су се свако вече тамо окупљали имали око двадесет година. Приметивши Мирка онако веселог, један од њих му је пришао и почео да галами на њега. Говорио му је да је клемпав и ружан. Дечаку је било веома тешко и мучно. Остала деца нису смела показати било какву реакцију. Непријатност је прошла и деца су некако успела наставити даље пут ка свом дому.
Мали Мирко није родитељима ништа говорио, али ту ноћ није спавао од претрпљеног страха и увреда које су му одзвањале у глави. Изопачен кез и вика момка који га је напао су му непрестано биле пред очима.
Следећег дана се запутио у школу, а његови другари нису помињали вече које је за њима. Свима је било довољно непријатно. Но по повратку кући, на истом месту седели су исти они момци. Када их је угледао Мирко је већ почео да се тресе и јасно се видело како га обузима страх. Неколико тренутака касније, прилази му исти онај момак од синоћ и безразложно му удари шамар. Сви заћуташе, само се старији момци (саучесници тог изгредника) почеше грохотом смејати. Мирко се заплаче и поче бежати назад ка школи. Остала деца су прошла даље, али је он скоро сат времена стајао на другом ћошку извирујући да ли су ти старији још тамо и смишљајући у међувремену шта ће рећи родитељима зашто није стигао кући када и остала деца. Плашио се да им каже, јер је знао како ће његов отац бурно реаговати. Када је видео да се изгредници неће скоро разићи, лутао је околним улицама како би нашао пут до свог насеља и након дуге потраге некако је успео да га се домогне.
Сутрадан потпуно исти сценарио, с тим што су му том приликом узели и новац који је имао код себе.
То вече када се вратио није имао куд. Морао је рећи родитељима шта се дешава јер ће још додатно бити окривљен што је изгубио или потрошио новац који је добио за ужину за целу недељу.
Његов отац је тада отишао на лице места, и обзиром да никога тамо није затекао, распитао се у оближњој трафици ко су ти момци и отишао пред кућу тог који је Мирка малтретирао. Обзиром да га није могао дозвати, а капија је била закључана, тадашњи насилник га је итекако чуо шта му "поручује", те већ сутрадан никога на том ћошку није било.
Мирко је добро упамтио лице и име момка који га је малтретирао и често је у одрастању о њему мислио. Било је и страха, било је и гнева...одрастао је са мислима како ће једног дана стасати, стати пред њега и рећи му: "Ја сам тај кога си као малог малтретирао. Време је да ти наплатим стари дуг!" Но, године су пролазиле, Мирко је у међувремену спознао Истину и постао хришћанин. Избегавао је ситуације које воде ка насиљу, заволео је оперско певање и свој живот усмерио у том правцу. Посао га је био одвео на седам година ван свог родног града и у међувремену није виђао момка који га је злостављао. Но он га годинама и пре тога није видео јер је и тај несрећни младић био отишао на студије у Загреб.
Након више од двадесет година, толико испреплитаних мисли о момку коју му је био непријатељ-трагедија његовог детињства, Мирко се прошле недеље у храму упознаје са тим (сада) одраслим човеком јер је и он дошао у исти храм на литургију! Њихов заједнички пријатељ Жељко их је тог дана "упознао". Занемео када га је угледао, препознао га је у трену јер тај лик није могао избрисати из сећања, али ни најмање није имао презир у срцу ка њему. Правио се да га не познаје. Имали су веома пријатан разговор, нарочито око музике јер је и он поменуо како је у Загребу завршио музичку академију.
Када је тај човек отишао, Мирко је испричао Жељку целу ову причу и на послетку рекао:
"Видиш, овај човек ми је у детињству био непријатељ, моја ноћна мора. Неко ко ми је насносио велику бол, од кога сам-при самој помисли на њега осећао као да ме хиљаде ножева сече по стомаку...Никада ми није био пријатељ. Но, очигледно никада то неће ни постати. Таква је засигурно Божија промисао, да ми овај човек не буде ни пријатељ, ни непријатељ. Овај човек ми је од данас брат."
Заплака се и склони у певницу.
"Господе Боже мој, на Тебе се поуздах,
спаси ме од свих који ме гоне,
и избави ме." Пс 7.1
Горан Маринић 
Нема коментара:
Постави коментар