Многи људи сматрају да је било која врста уметности хоби а неретко и "убијање слободног времена", неки урођени таленат ког одређена особа сама по себи нити развија нити гради а камоли одржава или надограђује (умножава). Сетимо се приче о талантима. Да је написати књигу, компоновати песму, спремити балетску тачку, насликати слику, ускладити хор, једна сасвим очекивана и свакидашња ствар.
Зашто је нормално да човек који ради као поштар има примање за то? Зашто пилот има плату? Зашто је плаћен лекар, зашто свештеник, зашто учитељ? Зашто је плаћена жена у продавници, водоинсталатер, или онај ко услужно другоме уноси и слаже дрва? Зато што су дали себе, свој рад, своју снагу, своје време, свој живот, и све то треба наградити, не почастити, већ заслужено наградити. Исто тако, сваком ко напише књигу, компонује музику, спрема балетски или позоришни комад, наслика слику, у најмању руку исто треба наградити и платити те људе. Не омаловажавам било који рад (што је надам се очигледно). Лекар, поштанска услуга, храна, струја и вода, су нешто што би свакоме и у сваком часу морали бити доступни. Уметност је ствар престижа, нешто узвишено. Зато сам и ставио Моцартову илустарцију који језаправо први слободно могу рећи "популарни" извођач и композитор (свог времена). Нема краја где није путовао и где га нису звали. Најцењенији дворови тог времена. Сви су се утркивали ко ће га угостити и наравно платити његов труд, његово време и његов таленат. Цео тај пакет који се зове "Моцарт".
А данас, потпуни преокрет.
Све супротно.
Многе организације добију новац из буџета за разна дешавања (културне догађаје), али не желе да се одвоје од тог новца који свакако није њихов. Неко је издвојио велике суме како би у одређеном граду довели неког ко заиста значи нешто у том домену. Да ли је писац, музичар, неважно...Но, организатори траже неког ко би свој труд поклонио, а они паре задржали за себе. Дакле, тај ко гостује и ко даје своје емоције и труд, да се врати без динара, а тај који остаје ту где је био и који ништа није дао, туђи труд и време ће наплатити уместо самог уметника.
И онда се чудимо, зашто пропадамо, зашто нема нових младих уметника, ентузијаста, истраживача...
Зато је негде главни догађај организација ватромета за Нову годину, а негде концерт Небојше Мастиловића, Браће Теофиловић и промоција књиге Невена Милаковића, Немање Девића и Дајане Петровић. Наводим само као примере, људе који заиста вреде и чији су труд и рад неприкосновени и неоспориви. И ту је разлика између вашарског и примитивног ватромета, неког "назови бенда" и сличних облика примитивизма, и са друге стране уметности која је оличена у именима наведених личности које сам навео.
Само, да би сви ти људи и даље стварали, и даље издвајали своје време како би нама душе грејали и наша осећања побуђивали и усмеравали на лепо, на љубав, на Творца, имајмо ту свест и наградимо труд уметника. Наградимо труд писца. Неко је дао себе и свој живот у то, да би нама и наш живот оплеменио и учинио лепшим. Корен уметности, креације је у самом Господу. Он је тај Творац на Кога се и ми људи, мали творци угледамо, и чији боголики лик носимо. Отуда и та потреба за стварањем. Човек је боголико биће, створено по Његовом образу. И тек када стварамо осећамо ту пуноту и тек онда се дивимо целој планети као Божијој творевини и "Његовом рукосаду", како рече свети ава Јустин Ћелијски.
Зато, поздравимо сваки труд, када можемо и ми очекивати плату за свој труд и рад, платимо уметника, платимо уметност. Они нама требају више него ми њима.
Горан Маринић
Нема коментара:
Постави коментар