Често чујемо, а понекад и сами изговоримо
ону познату реченицу:
"Па добро, ако му нисам помогао-нисам му ни одмогао".
Колико
је то заправо поражавајуће. Да чињење добрих дела, на које смо сви
позвани (сетимо се приче о талантима) правдамо тим што нисмо учинили
неко лоше дело или не дај Боже злодело. Као да постоји неки кантар на
чије смо се тасове ухватили и не дамо да превагну на једну ни на другу
страну. То је тужна слика живота човека који се декларише као хришћанин.
Подразумева се, јер смо од Бога тако створени, да нећемо другима
пакостити, нећемо им одмагати, нећемо их исмевати, нећемо их клеветати,
на њих лажно сведочити. Али се исто тако подразумева, јер смо боголика
бића која се хришћанима називају да ћемо другима (сваком човеку-без
разлике) помоћи, притећи, подржати, усмерити, саслушати, загрлити,
купити му хлеб, платити део струје, купити јакну, деци књиге за школу и
све оно што је у оквиру наших могућности а које он сам није у стању да
омогући и приушти.
Затворени у чауру својих личности, водимо
паралелно самотњачки живот док други око нас битку бију. Немамо право
окретати главу. Господ је све из љубави створио. И не само створио, него
и све одржава. Како је говорио блаженопочивши владика Атанасије Јевтић:
"Христос је наш Сведржитељ и Свеодржитељ". Он је наш Отац Небески, наш
Узор, наша нада и заштита.
Ми не можемо створити свет, али у
истом том свету можемо горе померати ("Јер заиста вам кажем: Ако имате
вјере колико зрно горушично, рећи ћете гори овој: пређи одавде тамо, и
прећи ће, и ништа вам неће бити немогуће." Мт.17.20), па ако нам то сам
Господ каже у то не смемо сумњати. Самим тим још лакше можемо помоћи
ближњем који се у мукама налази или му је потребна понекад само жива
реч, да га неко братски саслуша и утеши.
Чињеница је да немамо ту
свест, не мислимо о кончини свог овоземаљског живота а она ће неминовно
доћи. У рај би свако од нас, али у рај нико неће ићи сам. Јер то онда
није рај. Зато помозимо и свом брату-сестри, да сви заједно корачамо тим
путем, па да нас Васкрсли Христос дочека и препозна као своје, када
дође и наш час.
Горан Маринић
Нема коментара:
Постави коментар