Све
више људи својој деци дарују пса, како би им одрастање протекло
радосније, како би се научили и тако мали бринути о неком слабијем бићу,
осетити радост и ту прелепу хармонију коју је Господ створио да сви
једни са другима у љубави живимо. Исто тако, све је више оних који
коментаришу некога ко нема или још увек нема децу (и сам сам међу њима), да људи који су у браку имају пса, јер ето, немају
децу?!
Мишљења сам да пас и дете немају ама баш никакве везе
једно са другим у том контексту, нити једно потире друго, нити једно
може заменити друго. Колико је оних који имају и децу и пса? Пса су рецимо удомили раније, а
када им се дете родило-пса нису поклонили јер ето имају дете, па им
сада више није потребан?! Не могу замислити да пса облачим у
дечију гардеробу и шаљем га у школу, а исто тако ни дете како ми чува
двориште, нити да лаје на провалника. Ипак мислим да свако ту има своје место
и да нико не угрожава оног другог. Од свог рођења до данас никада нисам
био без пса. Понекада сам имао и два, па чак и три. Са шест година
сумњам да сам мислио на сопствено потомство. Зато је бесмислено то поредити. Колико је монаха који се не
спремају ни за брак а камоли за родитељство, па немају пса као неко
"алтернативно решење"?! А опет, има и оних који имају пса, но сигурно им
он није увертира за женидбу и потомство па да се на њему вежбају?! Пас
је (за мене) биће неописво, које се заиста посебно воли и које те
посебно воли. Без икаквог идолопоклоничког обожавања али максимално
свестан значаја његовог присуства и његове неизмерне љубави и верности.
Сада, ево већ 6 година први пут имамо у стану пса, патуљастог јазавичара,
Угљешу. Удомили смо га пре венчања, и да у том трену нисмо живели у
згради, он би живео на дворишту. Јер, златни кавез јесте златни, али је и
даље кавез. (И самом псу би било лепше да има слободу). Након нашег венчања, удомили смо још једну кујицу, која је мелез, зове се Љубица.
Недавно сам од
једног врло "савесног хришћанина" добио лекцију како се морам одлучити,
јер се Богу не може служити свакојако. Да неће ући у Царство Божије сви
који се Богу моле а себи дозволе да имају пса у кући?! Наводно сам довео своје
спасење у питање јер ми у кући живи "нечиста животиња". Јер су како каже,
по канонима пас и свиња нечисте. Реко' добро, да сам знао набавио бих
краву за стан.
Тај део који је везан за Стари Завет, у контексту жртвоприношења, неко
тумачи и на овај начин. Поменути брат нема пса у стану и очигледно је "купио карту" за вечност.
Лепо је када човек зна да је већ задобио спасење. А ја због мог "јазе" ако прођем,
прођем.
Сматрам да човек (ако може) треба имати пса, треба да
има и децу (ако му Бог да) што више! Да Бога љуби више него икога, да се
према сваком човеку опходи као према најрођенијем-јер то и јесмо, сви
ми. Да не осуђујемо једни друге и да се пре свега уздамо у милост Божију
која ће нам свакако бити пресудна у Онај дан, ма колико испуњавали
форму ако љубави немамо. Форма нам јесте потребна да не би скренули са
пута, али нас она неће спасити. Спасава једино љубав и милост Творца,
Господа и Бога нашег.
Како рече у својој песми, наша сестра у Христу, Драгана Мирковић: "Радуј се и радуј све!"
Горан Маринић
Нема коментара:
Постави коментар