Уснула је и преселила се у дом Господњи наша бакица, монахиња Рафаила
Великореметска (82).
Мати Рафаила је била један од стубова Великореметске светиње,која је са
блаженопочившим игуманом Данилом и блаженопочившом мати Гаврилом одржала кроз
сва искушења живот и непрестану молитву у овом манастиру и тада када је то било
најтеже.Старије генерације имају много тога рећи о њој а ја ћу се усудити да
неколико редака измуцам недостојан о овој великој Божијој угодници,које сам са
њом проживео при нашим сусретима у последњој деценији њеног овоземаљског
живота.
Прво на шта човек помисли на помен мати Рафаиле је њена неописиво велика
љубав и ревност за певничко појање и певање богомољачких песама. Долазећи на
послушање у великореметску обитељ,имао сам ту радост да је слушам и да певам уз
њу. Била је прави носилац светониколајевског духа који је наследила од свог тадашњег
игумана (блаженоуснулог оца Данила).
Била је пуна љубави и доброте, бакица свима. Једно дивно неискварено биће које је
од своје шеснаесте године обукла ризу и постала војник Васкрслог Господа. Како
ми је често говорила да је "сав свој живот Богу дала, и да за друго не зна."
Када ме једном приликом пратила, питала ме која ми је крсна слава и када сам јој
рекао да славимо Светог Јована Крститеља, донела ми је икону Трећег обретења
главе Светог Претече, која ме сваки пут подсети на њу када се пред њом
помолим. Када поменух икону, испричаћу и један догађај где ме такође даривала
једном иконом, која у нашем дому заузима посебно место.
Једном приликом седео сам са матушком у порти великореметске светиње, и иако је
било много народа, створила се гужва, никог од отаца ни монаха ту није било.
Пришла нам је једна сестра у Христу из Новог Сада и питала мати о једној
духовној болести. Мати је погледала,и обзиром да никог од отаца није било
у близини, окрену се и рече ми:"Хајде, ти јој реци." Остао сам збуњен
јер сам ја последњи који другом могу и смем дати савет, а камоли негде где
поретком постоји неко ко то чини. Мати је поновила: "Хајде, слободно, ја сам ти
допустила, имаш благослов." Након неколико минута разговора са том сестром, она се умири и
захвали јер је добила одговор који је задовољио и како је рекла, научила нешто о
томе, и потврдила неко своје осећање да тога треба да се клони. Када је
отишла, мати ме погледа сва поносна и насмејана, очи су јој сијале као две медене
куглице. Загрли ме и каже: "Буцко мој,јесам ли ти рекла да треба да
говориш. Све си добро каз'о! Сачекај ме ту." Отишла је и вратила се након
неколико минута носећи икону Свете Петке, благословила ме њом и поклонила ми
је....Занимљив је био њен “монолог” пре него је донела ту икону. Обзиром да је
она најстарија монахиња, и да ужива велико поштовање целе обитељи, ипак није јој
дало да некако сама себе не умири речима: "Идем ја сад у нашу продавницу
да донесем једну икону. Па шта,имам ја право на то,н е морам ја то платити, ја сам
овде цео свој живот и могу ваљда узети једну икону а да не платим. И не узимам
је себи него хоћу да је поклоним." :) ;:) Било је јако
симпатично, гледајући је како се као безазлено дете правда Богу и самом себи. :)
Иначе матушку сви знају и као неког ко о храмовној слави Светом Димитрију, са
спрата где је њена келија, благосиља вернике док у литији иде опход око
храма, тако што посипа жито по присутнима, и на тај начин код свих изазове
одушевљење, радост и осмехе. Једном приликом када нас је мати "богато
благословила" :) носио сам капут који
сам по повратку кући ставио у ормар и нисам га носио до прве следеће кише. Када
сам га обукао,ставим руку у џеп и осетим нешто сићушно тврдо у њему. Када сам
извадио да видим шта је, а оно једно зрнце које се ту нашло. Био сам неизмерно
срећан, и то зрнце сам сачувао и залепио га на икону Свете Петке коју ми је матушка
даривала. И данас након десетак година свакодневно ме подсећа на њу и онда када
нисам у молитви а погледам на ту икону.
Неколико година касније, једном приликом стигох у манастир са рођеном сестром и својом тадашњом
девојком (сада женом), и у порти сретнем монахињу Миропију те је упитам како је
мати. Она ми рече да је доста лоше и да није у стању да изађе из своје
келије.Замолим је да јој пренесе поздраве, а он каже да сачекам јер управо иде
до ње па ће ми пренети ако ми је нешто поручила.Убрзо се вратила и каже:
"Мати те зове у келију, али да дођеш сам." Радосно прихватам
позив. Покуцам на врата, мати благослови да уђем. Када сам начинио први
корак, нисам знао где се налазим. Сав под је био испуњен што живим што вештачким
цвећем. Зидови потпуно
испуњени иконама. Она, малена, старица, седела је на кревету, раширила руке и повика:
“Буцко мој,дошао си нам опет!” Након нашег разговора, поменем јој да сам ту са
сестром и будућом супругом. Да су доле у порти. Мати није издржала и повика:
“Хајде,идемо до прозора да је видим. Када смо пришли, поздравимо се а ја се
спустим у порту. Када сам сишао, кажем јој: “Ево мати, то су њих две.” А она упита:
”Која ти је будућа жена?” Покажем на моју Тању, а она се загледа се у
њу, осмехну се и гледајући је радосно узвикну: “Добру си одабрао!”
Од тог нашег ходочашћа прошло је неколико месеци а ја се “опет и опет” упутих у великореметску светињу. Кренуо сам од куће на аутобус и размишљам: “Боже шта ли
могу однети мати Рафаили, да је нечим обрадујем? Болесна је, није јој ни до слаткиша, ни
до неке књиге, нема снаге за читање.” Пролазим поред једне цвећаре, кад угледам
огроман вештачки сунцокрет са много, премного лепих главица. Озарим се у трену
јер сам нашао поклон за матушку. :) Купим тај цвет, носим
га кроз град, у аутобусу до Новог Сада, па у другом аутобусу до Банстола,те кренух
пешке и стопирајући до самог манастира. Навозали смо се и сунцокрет и ја. :) Када сам стигао, прво
сам се поздравио са братством а монахиња Миропија ме одвела до мати Рафаиле. Помислио
сам, па мати ће рећи да сам “скренуо” скроз јер сам тај огромни сунцокрет тако
носио од Сомбора до Фрушке Горе. Но, њена радост том цвету је била немерљива и
већа од целог света. Ни дете се толико не обрадује најжељенијој играчки. Срце ми
је било пуно. Остао сам са матушком у разговору све док није осетила умор а ја
сам након тога сишао доле, да се јавим и оцу игуману те да се сместим у собу
за мирјане.
Још једна лепа успомена на њу је празник недеље Светог Григорија Паламе који
увек долази у другу недељу Васкршњег поста,јер се тада у Великој Ремети
саборује и углавном буде служена и света архијерејска литургија,те буде посебно свечано
и лепо.Када сам стигао, видех много ходочасника и свештеника из моје
Бачке, поздравимо се, узмем благослов и уђем у храм. Након службе прилази ми
монахиња Миропија и саопшти ми да је мати Рафаила у болници и да ће ускоро бити
оперисана, те дода како би се сигурно обрадовала када бих је посетио у
болници...Кажем јој како и чиме сам дошао, да нисам возач и нажалост немам могућност да је
посетим, а она ме замоли да сачекам, те оде уз степенице. Након што се вратила рече ми како
отац Платон и 2 искушеника иду код ње за неких пола сата, те да могу ићи са
њима. Они су јој носили део славског колача, жита и неко послужење које су
припремили за њу. Било је то нешто незаборавно.Те среће када нас је угледала! Као
мило дете се свим бићем радовала.Ја јој кажем како нисам знао да је ту и да ми
опрости што јој нисам ништа донео на дар, као мали знак пажње.Она ме прекину и
рече: “Буцко мој,сад ћете сви ви мени нешто поклонити.И замоли нас да свако од
нас отпева по један или два тропара неком светитељу.” :) Сви смо то радо
прихватили и у соби у којој је лежала испуни се милина неописива. Када је дошао
ред на мене, појао сам тропар старцу Тадеју Витовничком и Светом ави Јустину
Ћелијском. Тапшала је од среће. :) А ми сви се са
њом неизмерно радовали.
* Много тога има што ме веже за њу, много ме научила, много ме утешила, много
љубави пружила. Има још понека причица коју за сада морам оставити за себе,а
ако Бог да некада ће и оне доћи на ред да буду објављене.Више су везане за моју
приватност, тако да онај ко прочита овај текст неће осетити да му тај део овде
недостаје.
Нажалост на сахрану јој нисам стигао, иако сам често о њој размишљао. Како ћу
поднети њен одлазак. Не зато што се плашим где иде, него зато што ће нама
фалити. Можда је Бог то тако и уредио да не будем тај дан тамо. Мада сам то јутро
позвао манастир да питам у колико сати је сахрана, а опет као и много пута пре,
све везано за матушку и мене ишло је некако преко монахиње Миропије И овај пут је
тако било. Јавила се на телефон и када сам јој рекао да нисам сигуран хоћу ли
због превоза стићи на сахрану, рекла ми је да не тугујем, ако не стигнем да
дођем на четрдесетодневни помен. И још ми је нагласила да је отац Стефан свима
посебно напоменуо: “Да нико данас не буде тужан, ни најмање! Ово је дан велике
радости. Испраћамо монахињу достојну Неба. Понос је бити део обитељи којој је
она припадала. Она је прави пример како изгледа права монахиња, и њена света душа
несумњиво иде у рај! Ни мање од тога него иде да са серафимима слави Господа!”
Те речи су ме утешиле, и сагласио сам се са њом да су очеве речи најадекватније
да опишу овај њен одлазак.
Ево, два дана након њеног уснућа у вечну радост, написах ових неколико прича које
ће ме (а и све нас) сећати на ту дивну бакицу, радосних очију, великог срца и
ангелског гласа.
Небеској беликореметској обитељи се придодала још једна света душа,и сада се (у
то сам и више него сигуран) моле сви заједно за све нас, који још увек овде по
трулежи земаљској и грешној пузимо.
Драга и вољена мати Рафаила, моли Бога за нас!
Горан Маринић
27.06.2019.л.Г
Нема коментара:
Постави коментар