"Са страхом Божијим, вером и љубављу, приступите!"

Данашња света литургија била је посебна. И свака наредна биће посебна на свој начин, јер је свака литургија сусрет православних хришћана са својим Творцем. Црква је жив организам, благословена Богочовечанска саборност, света и светла вечна невеста Христова.

По ко зна који пут сетих се речи нашег вољеног старца Стефана, игумана светофрушкогорске Великореметске обитељи, који је једном приликом рекао:

"Браћо и сестре, долазите на свету литургију. У њој се сједињујемо са Живим и јединим Богом! Ако се и не причестите Његовим телом и крвљу, као благослов добићете нафору, ако и не узмете нафору из неког разлога-чућете прелепо појање дивних хорова који поју у славу Божију. Ако и то не чујете, чућете проповед ваших пастира који вам дају помоћ у виду поуке која вам је баш у том трену потребна. Господ има много начина да нас преобрази,утеши и призове када смо на светој литургији. Свако ће добити потребно и нико неће отићи празан и несрећан."

А на данашњој светој литургији, док смо чекали свештеника да позове да приступимо светом причешћу, на стасидији испред нас (Тање и мене) стајала је девојчица Валентина, која има око четири године. Забављала се као и увек, радосно чаврљајући у својој безазленој игри, повремено загрливши тату и маму и делећи свој предивни дечији осмејак свима који би погледали у њу. У једном трену свештеник износи путир и позива: "Са страхом Божијим, вером и љубављу, приступите!" А она, окренута ка нама, држећи се за наслон стасидије, онако сићушна пожури да сиђе и гласно узвикну:

"Еееј! Ево мее! Стижееем!" И похита ка свештенику.

Ми се насмејасмо њеној милоти и дечијој безазлености. Гледам је и мислим, Боже драги колико би волео да ти се овако и оволико обрадујем. Знамо ми старији да нас Господ воли, али смо свесни својих сагрешења и често оно што нам и Господ прашта сами себи због своје гордости не опраштамо. Зато и приступамо само са страхом. Фали нам те вере и љубави на коју нас свештеник позива. А ето дете, чисто, хита да се сретне са Господом. То је истинска радост и то је пример свима нама.

Мили у Христу роде, желим и вама и себи такав сусрет и такву радост какву је данас имала наша малена сестрица Валентина.

„У онај час приступише ученици Исусу говорећи: Ко је, дакле, највећи у Царству небескоме? И дозва Исус дете и постави га међу њих и рече: Заиста вам кажем, ако се не обратите и не будете као деца, нећете ући у Царство небеско. Који се, дакле, понизи као дете ово, онај је највећи у Царству небеском“ (Мт. 18, 1–4)


Горан Маринић