Свој на своме

Овај празник ме враћа у многа лепа сећања.
Но највише што ме весели је прича која следи.

Мој деда Милан (Милутин) Буквић, мамин отац, пореклом из Бриња био је истински одан црвеној идеологији. За њега је Тито био слава и преслава. До моје сестре, брата и мене, у нашој породици 65 година није било православно крштених душа. Иако добар човек, велики хуманиста, добротвор и признати апатински трговац ког су сви поштовали - био је неко у чијем се присуству ни Бог ни вера нису помињали. Мислим да није ни знао зашто је то тако, оданост горепоменутој пошасти била је нешто што се није доводило у питање. Но, што рече мој ујак: "Ћале, све су вас преварили, али вас је срамота да то признате." Како год, мој одлазак у храм на службе у почетку је био подсмех многим мојим рођацима. Деда је често имао веома оштре коментаре. Но године су пролазиле, и видевши да ме то стање неће поколебати,убрзо су стали са свим тим. Након упокојења моје баке Маре (Марије), наше "матице" која нас је увек сабирала и у миру држала на окупу, мој деда је убрзо клонуо духом. Без ње није могао. Мењао се, и попуштао је у многим ситуацијама. Тај моменат преображаја, најбоље је видети из приче која следи.

Те 2009. године на празник светог архиђакона Стефана, дошло ми је на ум да свом деди поклоним нешто заиста вредно. Нешто што ће бити од великог значаја како за њега тако и за нас. Одлучио сам му поклонити икону Светог Стефана, и на тај начин помирим и њега са собом, са прецима али и са нама потомцима. Звучало је сулудо у том трену. Тетка (мамина старија сестра ми је дословно рекла): "Џабе дајеш паре. Бациће икону, мислиће да га провоцираш. Гађаће те њом." Искрено, пролетеле су ми те сцене али сам ипак одлучио да то учиним. Требало је "само" пронаћи икону и купити је у року неколико сати. У Апатину то баш и није било лако. Отишао сам у храм, и рекао свештенику своју намеру. Благословио је али је настао проблем што у црквеној продавници није било икона светог архиђакона Стефана. Након неколико тренутака, отац је рекао да након свете литургије узмем њихову, храмовну икону а да ћу накнадно донети неку другу. Да не бих заборавио у свој тој збрци која ме снашла, оставио сам новац да они купе неку коју одаберу. Тако да сам уз Божију помоћ, и помоћ свештеника дошао до иконе. Након ручка, сви се окупише у дневном боравку, (редовног недељног ручка, не славског, то тада у нашој кући није постојало). тетка и мама су гледале са неверицом шта ће се десити. У једном трену обратио сам се деди:

-Деда, ти знаш колико те волим.

-Знам.

-Желео бих нешто да ти поклоним. Да ти то буде успомена од мене. И не бих хтео да помислиш да те на било који начин провоцирам. Ово што ћу ти предати је нешто за шта сматрам да му је код тебе место.

Сви заћуташе, а деда рече:

-Добро Мићо (тако је свима тепао), нема проблема.

-Само те молим уколико не желиш да примиш поклон, да ми га вратиш. Да не заврши било где на неком трећем месту.

-Обећавам, хајде да видимо.

Извадих из украсне кесе икону првомученика, приђем му, пољубим га у образ и предам му је уз речи:

-Деда, срећна ти слава.

Тетка се укочила, застадоше сви.

Деда држи икону, гледа је и ћути.

Ми сви у муку, ја се плашим да је не баци.

Кад након неког трена рече:

-Добро...Стевица значи...Па кад је ту, да га и окачимо где му је место.

Устаје и на раније укуцани ексер на зиду, поставља неправедно избаченог домаћина и покровитеља породице Буквић.

Окачи икону, погледа је још једном и врати се у своју фотељу.

Сви збуњени, наставише са раније започетим радњама, нико да прозбори нешто на ову тему...Дан се привео крају, и сви пођосмо својим кућама. Деда остаде у својој. Сам са посебним гостом-домаћином.

Две године од овог догађаја, замолио ме да му купим икону Пајице (патријарха Павла, тако му је тепао). Тако да у дневној соби мамине девојачке куће стоје те иконе које је деда окачио. Док је света и века, зид се може пренети и померити на други континент ако треба али те две иконе неће нико никада скинути оданде! Деда их је поставио, што је за мене највећа радост и благослов неба.

Свакако, у бескрају прелепих прича, мени је ова најдража коју сам доживео,јер сам свестан тежине и пута да би до њеног епилога дошло.

Касније је деда доста смекшао, и хвала Богу, отишао са овог света у духу ком треба. Прича се може још наставити,али нека сада овде буде крај.

Слава Богу и светом архиђакону Стефану за све.


Горан Маринић