ВАРМЕЈ: Заиста си Брзопомоћница и Брзорадосница!

Како се ближи празник рођења Пресвете Богородице, а припреме (везано за наше кумовање на Малом православном гробљу у Сомбору) полако приводимо крају, дође моменат када смо икону "Умиљење Серафимо-Дивјејевску" (коју дарујемо храму) морали изнети из нашег дома и пренети је у зграду Црквене општине, одакле ће у понедељак бити унета у поменути храм, на место на ком ће остати ако Бог да до свршетка века. Пакујемо ствари, позивам такси и излазим носећи икону. Тања (моја жена) закључава врата и заостаје замном неколико корака...У том пристиже такси, а ја се упутим ка њему да икону унесем и поставим на задње седиште. Таксиста ме спазио како прилазим и отвара ми врата:

-Изволите.

Рече ми уз осмех.Захвалим се и ја осмехом.А он дода:

-Ово...ово је заиста велика...Ово је за мене велика част!

-Хвала Вам. За све нас је ово велика част и радост. Хвала још једном што сте нас овако срдачно дочекали.

Обрадујем се веома. Би ми драго што је у души овог човека икона изазвала овако радосно и молитвено осећање. У том стиже и Тања, улази у такси и кажем где да нас одвезе.

-Ја, стварно нисам видео никада овако нешто у свом животу. Ево не знам ни шта бих рекао.

Човек се толико у души преобрази да сам се ја у његовом присуству осећао толико пријатно и топло. До Црквене општине ме питао одакле је стигла. Кажем да је из Русије донета у Минск у Светојелисаветинску обитељ, одакле су је монахиње донеле у Србију где смо један брат и ја ишли да је дочекамо. Ту се задиви њеном походу, и осетим колико се обрадовао што је стигла као благослов баш у наш мали град. Када смо стигли на одредиште, вадим новчаник и пружам новац да платим, а таксиста рече:

-Молим Вас, ова вожња је гратис.

-Како гратис? Приупитам,иако наслућујем одговор. Али желим да чујем и уживо то што сам помислио. Да ме додатно још обрадује, и дирне у душу својим гестом.

-Молим Вас. Не могу Вам наплатити ову вожњу. Ја знам кога сам сада возио. Молим Вас разумите ме.

-У реду. Прихватам Вашу љубазност и допринос у њеном доласку у наш град. Понудио бих Вам новац, чак и оставио на седишту, но знам да би у том пресекао Вашу радост и леп осећај који Вас је сада преплавио. Зато прихватам, и нека Вам је на радост што сте учествовали и помогли у овом Њеном путовању.

Човек се осмехну, и видим да је под таквим утиском умиљења, као што се ова икона Пресвете Богородице и зове, да је мени било жао што се овде растајемо. Но, кажем му:

-Може, али под једним условом. Да се фотографишемо Ви и ја са иконом испред Вашег возила.

-Може!

Радосно узврати таксиста.

Тања вади телефон, фотографише нас, прво њеним телефоном, а онда нас таксиста замоли и његовим. Да му остане за успомену. Приупитам га како се зове, а он рече Далибор. Срдачно се поздравимо, а ми понесосмо икону на место где смо кренули. Погледамо се, Тања се осмехује, осмехујем се и ја.

-Какав човек, колико се обрадовао! Рече ми.

-Да...Далибор се зове. Но ми и да му заборавимо име, неће Она Којој се толико искрено обрадовао и пред чијом је лепотом остао затечен, и у чијем је путовању и он учествовао и дао свој допринос.