Јутрос сам ишао на посао бициклом и на једној раскрсници, на самом путу, угледах неки предмет попут осигурача, али са дугачким крацима. Успем га обићи и обзиром да сам био у приличној брзнини, помислим како сам имао среће да не пређем преко њега. Гуму би пробушио сигурно, а можда би ме и збацило у страну...Који трен касније ми прође мисао да се вратим да то склоним са пута како неко други не би наишао на то и прошао онако како сам ја имајући више среће него памети, успео избећи. Али пошто сам био у брзини, одмах прође и следећа помисао: "Где сад да кочим, да се враћам. Одмакао сам прилично"...и наставим. Наравно, сада нека два сата касније ми савест не да мира. Уместо да сам захвалио Богу што нисам налетео на тај део, где би у најбољем случају морао стати да установим како ми се гума пробушила, а сигурно би било и горе. Или да сам се вратио-па ма колико био одмакао и у којој брзини био, да склоним тај предмет са пута.
Можда није ништа спектакуларно, а можда нажалост баш неком и направи проблем, и то озбиљан. У овом трену то не знам, сем што је једно сигурно - а то је да нисам поступио како треба. Да не правим сценарио, али неко може имати озбиљне последице. И ово је заиста моја лоша реакција и пример како не треба поступити у таквој ситуацији.
Није грех само чињење лоших дела, него је грех и не чинити добра дела.
Упућени смо једни на друге, и да бринемо једни о другима.
Горан Маринић
Нема коментара:
Постави коментар