Ма је л' ти то постиш?! Вид' ти њега, филозофа!

Неколико дана уочи празника Светог Андреја Првозваног, Ненад је позван код тетка и тетке на славски ручак. Ове године су околности другачије него раније, јер се Ненад пре три месеца крстио и ово је први пут да је закорачио у вишедневни (Божићни) пост. Његова ужа,а и шира породица, не мари за пост, те је за њих крсна слава један леп повод када се породица окупља, а понајмање верски празник.

Иако се крстио у трећој деценији живота, Ненад је закорачио чистог срца и труди се да ревносно живи. Стога је за кратко време, успео чути кроз недељну проповед, како не треба на сва звона причати да пости, јер је то његов лични избор који Црква благосиља. Но, није то баш најбоље разумео па се нашао у једној итекако незгодној ситуацији.

Још увек збуњен, са мало искуства, а душе пуне добрих намера, трудио се да не увреди домаћине, а опет, да не каже да пости, како не би испао неки „хвалисави подвижник“. Стога је одлучио да пост не прекрши, а са друге стране да о њему не проговори.

Када је дошао дан празновања Светог апостола Андреја, Ненад се запутио код своје родбине. Ушавши у стан, тетка га доведе до места за столом које је њему наменила. Помилује га и пољуби у образ. Видно радосна што је син њене сестре данас са њима. И Ненаду беше мило. Знао је колико га воли.

У једном трену прешао је погледом преко стола, а тамо...од сарме, преко неколико врста печеног меса, гибаница, сира, колача, и оно чему се обрадовао на први поглед, а то је купус салата. Помислио је: „Ух, добро је! Извући ћу се!“

Виљушке су увелико звецкале по тањирима, жамор је био све тиши. Сви беху заузети свим могућим чулима. Ненад је у свој тањир сипао само купус и ставио поред парче хлеба. У једном трену тетка, која је вероватно сваком детаљно скенирала тањир да види ко се чим служи и фали ли некоме нешто, угледа код Ненада само салату. Звецкање есцајга прекине повиком:

-Ију, Ненаде! Дете! Па што не једеш ништа?!

Сви устремише поглед  у његов тањир. Повремено подижући обрве, очекујући његову реакцију.

-Па, једем тетка. Ево, полако... - збуни се у трену.

-Можда он не воли масно, дај му овде од пилета, види, све бело месо. – добаци тетак.

-Ма нека, немојте. Узећу ја сам. Него ћу прво мало салате појести .

-Види, све кртина. Пази ово, душа му мирише.  – припити кум му уноси у лице парче прасетине набодено на виљушку, док остали мрмљањем и климањем главе потврђују да је кум у праву за сваку изговорену реч.

-Немојте молим вас, узећу после, не брините. – јадни Ненад, остаде сам као на осуђеничкој клупи.

-Нешо мој, изгледа ти баш нешто не љубиш кртину. Мени да је нудио ја би узела, али џаба, мене увек западне или глава или реп или неки папак. Па намигне осталима, алудирајући на свог мужа. – рече увек весела, и главна на свим прославама, кума Мира.

Остали праснуше у смех, док кум долива оно вино, осмехује се и нешто сам себи у брк говори.

-Е сад, изненађење! Ово је чувано за посебну прилику. – тетак доноси из кухиње један повећи овал а на њему нешто прилично загорело.

-Шта је то?! Зоране, ово мора да си ти спремао! Ау, шта ли си нам то подвалио? – смењивала су се питања и опаске присутних, а тетак рече:

-То вам је дивља свиња! – поносно указујући на величину овог тренутка.

Баба Дана чак и запљеска рукама па повика:
-Браво Зоки, сине! Љуби те мајка таквог!

А тетак се разнежи па је загрли. Но, одмах крену на „задатак“. Како је секао, тако је сваком стављао у тањир. А они, чим су пробали имали су само речи хвале. Када дође ред на Ненада, тетак рече:

-Е, за мог Нешу, највеће парче. Нешо, они нек гледају ти само једи. Ионако ништа ниси окусио. Помази га по глави и настави даље, од тањира до тањира.

Ненад је у трену поцрвенео, није знао како да се извуче. Сецкао је оно парче меса на комадиће, превртао га са краја на крај тањира, а јео и даље купус и хлеб. Кад у једном трену, тетков рођени брат, Пеђа, упита Ненада:

-Ненаде, мангупе један! Ma je л' ти то постиш!? Вид' ти њега...Како се крстио, он одма' поч'о филозофирати.

-Постиш? Стварно? Ненаде!!! Ајме, па што то радиш? Хоћеш ли да се разболиш црни Нешо? Постиш на дан теткове славе? Видиш ти њега, хоћеш ли и поп да будеш, шта изиграваш? Е, стварно ако је то разлог, па ја немам речи-ово је непоштовање куће.... – били су само неки од коментара који су се преплитали у  неверици, где су једни другима питањем одговарали. Утом  Ненад рече:

-Не постим, него ја то тако, један период не једем месо. Ово је код мене као нека дијета.

-Дијета. Е, ако је то, онда у реду! – констатова кум, некако у име свих присутних..

-Добро, ти знаш најбоље. Ја нећу наваљивати – дода и тетак.

-А,знам ја то.  Имају и они, како се зову, вегени.

-Вегани се каже! Са А!  – Исправи је неко на брзину.

 -Добро, да, ти, вегани. Знам ја, чула сам за то. Мислим, то је њихова ствар. – солидаришући се, додаје кума Мира коју „паметну“.

-Нека, ваља понекад и паузирати, само код мене то никад да дође на ред. – укључи се кроз осмех и комшија Радивоје.

-Ништа, ти Ненаде онда само полако, ево имаш овде и парадајза. – понуди му Пеђа.

-А дете моје, могао си бар један комадић узети. Па нећеш се од тога угојити. – једино тетка није баш могла прихватити ову новонасталу ситуацију. Али, тетка к'о тетка, друга мајка.

Тако наставише са ручком, све се смирило чим су установили да није у питању пост већ дијета. Лакнуло им некако колективно. У једном трену, кум узео парче одреска, ставља га у тањир а кечапом око њега, спреда нацрта главу а позади рибљи реп, па повика:

-Хеј, гледајте.Ево ја стварно постим! Риба!

-Сви се грохотом насмејаше и наздравише тој кумовој идеји али и реализацији.

Ненад онако тугаљиво због стања своје родбине, помоли се у себи и замоли Светог Андреја за опроштај.Како њему тако и њима. Те како је време одмицало, гости се лагано разилазише па у једном трену оде и Ненад. Срдачно се захваливши на гостопримству и љубави.

Из куће своје родбине отишао је директ у цркву код свог парохијског свештеника.
Након вечерњег богослужења, отац Душан му приђе и рече:

-Ненаде, брате. Шта се десило? Као да те аутобус прегазио?

-Оче, имао сам једну веома незгодну ситуацију. Сломило ме скроз. Био сам на слави код родбине. Додуше, то и није слава већ редован ручак, гозба. Ту се светитеља нико, па ни сам домаћин није сетио. Иако је трпеза за данашњи празник посна, они су спремили мрсно. Ја нисам хтео да се омрсим, а нисам ни рекао да постим јер...

-А зашто ниси рекао да постиш? – прекине га свештеник

-Па зато што се то не сме говорити.

-Како не сме? – сад помало збуњен и он.

-Ја сам чуо када се чита у Светом Писму, да се никоме не говори ако постимо, и чак да се глава намаже уљем да други не примете како постимо. Али то нисам урадио.

-Чекај брате, није то баш тако. То је записано за оне који се хвале постом, који се горде да су узели на себе неки већи подвиг од других, па умислише да су већ задобили спасење. А заправо, никакав напредак у томе немају, јер као што је и записано у Светом Писму да су већ примили плату своју. А то за уље се односи на оне што снужде своја лица и изнуравају тело, како би другима приказали да „страдају“. То се зове прелест, а често и обично лицемерје.

-Нисам то знао. Још сам нов у свему овоме. Јесам ли направио сад неки грех?

-Ниси брате, не брини. Направио си грешку. Требао си претходно рећи да постиш и да не захтеваш за себе било какву посебну трпезу, али да их замолиш да те не доводе у незгодну ситуацију пред осталима, и да те не нуде мрсном храном. То је поштено а искрено. И то би свако добронамеран разумео. Или, једноставно да ниси ни отишао ако већ сматраш да то и није слава. Некада је поштеније а и лакше тако учинити.
Ниси ти путник, па да си стигао гладан и жедан и да по сваку цену човек мора нешто појести.  А они ако већ зову на славу онда славу треба и да славе како је Црква благословила. Пијанчење, празнословље, оговарање, подсмевање, не дао Бог псовање, злурадост, преједање, свакако нису добри у било ком дану у години а камоли у дану који је најважнији за дом једне православне породице. Ако у дому нема славске иконе, ако не гори славска свећа, ако тај дом није освећен, ако у том дому не гори кандило-макар недељом и празником, ако се у њему не моли нико, ако се не кади, ако та породица не живи литургијски, џаба што су крштени – са славом немају баш никаквих додирних тачака. Таква трпеза се ни по чему не разликује од било које кафанске, а понајвише подсећа на рођенданска окупљања. Грех је светитеља стваљати у тај калуп и злоупотребљавати његово име као повод таквих сабрања. Не брини брате, верујем да ти је било тешко, али следећи пут мораш другачије поступити.

-Хвала Вам оче, баш сам се збунио и уплашио. Нисам знао како да одреагујем.

-Нека, и ово је једна лекција. Док смо живи пролазићемо их свакодневно. Нека је уз Божију помоћ и нека је благословено.

-Хвала Вам. Пуно сте ми помогли и утешили ме.

-Нека је Богу хвала за све, брате мој Ненаде!


* Из ове приче имали смо прилику видети колико је незахвално и мучно када човек сам тумачи Свето Писмо. Нарочито када то ради као почетник у вери. Временом Господ открива сваком, тачно онолико колико је потребно, но увек и свагда се морамо консултовати и руководити својим свештеником или духовником, да не би пострадали.

Такође, запазили смо колико су присутни на горепоменутој гозби, имали негативну реакцију на само помињање поста. Док су већ код опције дијете или веганског режима исхране знатно стишали тон. Нажалост, често смо сведоци колико некима сметају и пост али и молитва. Док за разне мантре, медитације и јоге итекако имају разумевање. Овакве појаве човек не треба примати к срцу, и доживљавати их  као личну увреду наших ближњих. Они то често говоре из потпуног незнања, или пак по дошаптавању непоменика ком ништа толико не смета колико молитва и пост. Сам Господ је рекао: „А овај се род изгони само молитвом и постом.“ (Мт.17,21) Ту се јасно види колика је њихова сила и моћ. Но, уздајући се у Господа Христа, бити свестан својих немоћи, и узрастајући у вери под покровом Цркве и свог свештеника-духовника, свако од нас нека се зарадује и узвикне: „Све могу у Христу који ми даје моћ.“ Фил. 4,13

Горан Маринић