О(д)говарање на литургији - Ко би нам угодио?

 (Примери коментара из оба угла.Није у питању дијалог.)

-Види ону, без мараме дошла на службу! Нема страха Божијег.

-Покрила главу, изиграва,као да је у манастиру.

-Хм...Овај зубар опет касни. И тако сваки пут.

-Види га, увек први дође, глуми неког ревнитеља.

-Где се овај високи наместио, ништа не видим од њега.

-Па да, највиши па стао скроз позади, да гледа ко кад долази. Одатле има најбољи преглед.

-Пустила децу да трче,к'о да је ово маратон а не црква.

-Ево, држи их за руке да не скачу,да други мисле да су фини и васпитани. А знам ја какви су. Као да не видим шта раде пред зградом сваки дан.

-Ево и оца Станка, тај увек последњи излази на оном њиховом полукругу кад шетају с крстовима. Све их пропушта, да ми мислимо да има смирења, а ја га видела једном и без мантије.

-Па да, сад први изашао,увек се издвајао.Баш горд човек.

-Ццц! Какво је време дошло да и овакви долазе у цркву.Овде грешницима није место.

-Е,добро да је и он дошао, да окаје грехе. Много грешан човек. Таква му је цела фамилија, али не причамо са њима. Мада, ко зна. И ово је маска, да замаже народу очи.

-Што се ова утегла, како је није срамота, све јој се оцртава.

-Обукла дугу хаљину, параван-ништа друго.Скреће пажњу. Глуми.

-Видиш ти ово Драгане! Сви брбљају, а молитва у току. Гледам ону жуту већ двадесет минута седи и прича са оном малом.

-Хм...ућутали се, као да се моле, а ко зна о чему размишљају. Ооо, Боже, сети ли те се ико овде сем мене и оца Милоша...ако се овде ко моли - ја сам онда анђео.

-Не би тај дао динар сиротињи, па да умире. Шкртац велики. Такав му је и отац био.

-Даје овим гладнима, а сигурно гледа око себе види ли га ико. Све ради само да га други хвале. Ма знам ја.

-Цркву би могло мало чешће кречити. Нема смисла то радити једном у пет или више година.

-Поред толико гладних и толико пречих ствари, они нашли сад да крече храм. Па неће му ништа бити нека га. Може овако бар још десетак година.

-Није да гледам, али увек купује најмању свећу. А ваљала му је, била му је к'о мајка. Гледала га до последњег дана.

-Ено пали ону највећу свећу, да нас сад убеди колико је он њу волео. А није је гледао за живота. Џаба је сад палиш, њена је догорела.

(Иже Херувими тајно образујушче,

и животворјашчеј Тројице трисвјатују пјесн припјевајушче,

всјакое ниње житејское отложим попечение....)

-А ја...ја сам увек у молитви. Не примам помисли.

-А ово сад што ми се мота по мислима, није то случајно. И то је човеку потребно. Бог зна зашто ми баш сад дође да одлучим шта би данас могли кувати. Пасуљ, гулаш или сарма?! Или пак нешто печено.Брже је. Ево тачно нисам паметан....Зорице, Зорице. Псст! Да те питам нешто. Шта ћемо данас кувати?

(...всјакое ниње житејское отложим попечение.)

Горан Маринић