Петиција за изградњу православног храма

Свештеник Драго је неко ко није баш рад да се ангажује за нешто што не мора. Уосталом, као и већина нас. Но једном приликом намесник му је поверио (дао задужење) један „задатак“ па је он то брже-боље проследио неком од мирјана. Знао је намесник за такве његове “подухвате” али, из поштовања према годинама оца Драге, прелазио је преко таквих ствари и није га никада укоравао. Барем не јавно. Отац Драго је то знао па се ретко кад и секирао због било каквих својих пропуста и неизвршених послушања.

Једном приликом, након литургије-док је делио нафору, рекао је братији, Зорану и Душану да га сачекају у порти. Обзиром да није неко ко радо ступа у комуникацију, братија прво помислише да су нешто скривили. Седоше на клупу па сваки за себе. Мислe и гунђају, пребирају по глави...“Шта ли сам сад урадио?!“ Након неког времена ево и оца Драге. Хита ка њима, а они као на иглама.

-Момци, како сте? (упита их)

-Добро смо оче...Како сте Ви? (утрча са питањем Душан)

-Како Ваша породица? (упита Зоран)

Погледаше се међусобно кад чуше један другога са свим тим „искреним“ питањима. Душан помисли: „Ја сам стварно блесав, ал' овај је још гори“...

-Добро је, него нешто сам вам хтео рећи.Тачније да вам дам један задатак.Ви бисте то сигурно добро одрадили.

-Аха, па добро. Реците...Кажите оче, о чему се ради? (унакрсно ће обојица).

-Знате, намесник ми је рекао да одем, уствари, да нађем неког (исправи се на брзину) ко би отишао у Месец (део града) и извршио једну анкету.

-Анкету? -Какву анкету оче?

-Анкету поводом изградње храма у њиховом насељу. Још се не зна коме би био посвећен,али како ствари стоје или Светој Петки или Светом Симеону Мироточивом.

-Ау ,па то је предивно! -Дај Боже да то успе. Па то би било супер. (одушевљено ће Зоран и Душан)

-Е тако, онда би ви могли отићи у оне солитере, оне дванаестоспратнице, прекопута парка. Прођете за пар дана па да видимо где смо.

-А шта треба да радимо?

-Ма ништа посебно. Кажете да долазите са благословом оца Драге-мене тамо сви знају, и објасните да се прикупљају потписи као сагласност да се ту на ливади поред парка сагради храм. Морамо имати њихове потписе како би послали епископу на увид, да он види да ти људи желе храм у свом насељу. Ето, то је све.

-Добро, ићи ћемо.

-Ево, ја сам већ понео формуларе. Ту упишете јмбг, име и презиме и потпис сваког члана неког домаћинства који даје сагласност. То вам је то, па се јавите кад завршите. И гледајте да то буде у току ове недеље, намесник је тако рекао, па да не прави проблем. Знате како то већ иде...

-Добро, пробаћемо. Јавићемо се како иде.

Отац Драго се окрену а њих двојица остадоше, па ни лево ни десно. Кад су направили неки план кренуше у насеље Месец.

Стигоше пред први солитер познатог булевара „Маршала Тита“. Позвонише на интерфон, стан број 1. Нико се не јавља...Позвонише на стан број 2. а са друге стране се чује гласно:

-ДАА???

-Помаже Бог, добар дан. Ми смо из Српске православне Цркве, шаље нас отац Драго. Можете ли нам отворити улазна врата.

-Ма марш и ти и онај ко те шаље! (спусти слушалицу)

Душан поцрвене у моменту, а Зоран рече:

-Добро је кренуло. Ово обећава! (насмејаше се обојица)

-Ништа, идемо даље, звони на следећи број...

Звони и јавља се једна девојчица:

-Хало, изволите?

-Добар дан, можете ли нам отворити врата? Ми смо из Православне Цркве, треба да урадимо неку анкету у вашој згради.

-Ево, само да питам маму.

Чује се како дозива мајку и пита је:

-Мама, ту су неки људи из Цркве и хоће да их пустимо у зграду.

-Па пусти их Снежана, откључај врата, ево сачекаћу их ја испред нашег стана. (одговори женица пријатним гласом.)

-Коначно! Хвала Богу! (обрадоваше се обојица) Идемо одмах у стан број 3.

-Добар дан, изволите, хоћете ли ући?

- Хвала, хоћемо.

-Видите, нас шаље ваш парох, отац Драго. Предвиђено је да се у вашем насељу изгради православни храм, који би...

-Овдје, у нашем насељу?! Јаооо, па то је прелијепо! Хвала Богу! (усхићено ће ова добронамерна женица).

-Да, јесте. Е сад, ми морамо прикупити потписе као сагласност станара ових солитера како би их изнели пред владику, и приказали да за тим заиста постоји потреба.

-Ма нема проблема, ево одмах потписујем, Шта год треба! Е,баш сте ме обрадовали. Могу ли потписати и за мужа. Он је сад на послу?

-Можете, наравно. Хвала вам пуно. Надамо се да ће се све завршити како треба па ће и у вашем насељу бити храм у који ћете моћи ићи на службе.

-Ово је стварно неочекивано. Пуно вам хвала на труду и нек вам је са срећом.

-Хвала и Вама на љубазности. Пријатно.

Пођоше спрат изнад, и видно им је лакнуло након оваквог дочека и првог потписа.

Ево их пред станом број 4. На вратима плочица и угравирано презиме Сабо (Szabó) Погледаше се, па Душан рече:

-Да звонимо? Овде живе Мађари. Реално, шта њих да питамо. Мислим, као да је њих брига да ли ће овде бити православни храм или не, хм?

-Па не знам. У суштини сваки потпис нам је битан.Ако је човек нормалан, подржаће. Што да не?!

-Мислиш?

-Ма да, звоним.

Неко откључава врата, и појављује се један човек од четрдесетак година.

-Добар дан.

-Добар дан, изволите?

-Долазимо у име Православне Цркве, шаље нас отац Драго. Заправо, покренута је...(ту их прекине)

-Хајте, уђите слободно.

-Хвала Вам пуно.

-Јесте ли за неки сок или кафу можда?

-Не бисмо ништа,хвала Вам. Ево тек смо кренули па да успемо данас бар ову зграду да прођемо. Као што рече Душан, покренута је иницијатива да се у овом насељу подигне православни храм али нам треба сагласност станара. Били смо код Ваше комшинице Весне из стана број 2, па смо ево наставили редом.

-О,па лепо. Овде ће се градити православни храм?

-Тако је. Ако Бог да да све буде како треба.

-Баш сам изненађен. Рођен сам овде и познајем сваки део насеља, нисам никада помишљао да ће овде некада бити подигнут храм.

-Ето, тако нам је речено, па сад, видећемо. Уколико бисте желели да подржите и потпишете ову петицију, овде је...(прекине га домаћин)

-Наравно да желим. Па то је величанствено. Ја сам Мађар, римокатолик. Али подржавам овакву иницијативу, и радујем се што ће у нашем насељу бити хришћански храм. Из свег срца желим да потпишем!

Узима хемијску оловку и крене попуњавати редом колоне.

Зоран и Душан се погледаше, и уз осмех видно одушевљени гестом домаћина, осетише неку посебну радост. Када су завршили, и изашли из стана, рече Душан Зорану:

-Ето, није ни Србин ни православац а погледај са каквом љубављу је потписао. Колико лако одбацимо човека и прецратмо га у старту. Баш диван човек. Затечен сам.

Стигоше пред стан број 5. На плочици изгравирано великим словима Лазић. Зоран позвони, а за пар тренутака врата отвори један високи човек, са дугачким црним брковима. Својим дубоким гласом рече: „Извол'те?“

Опет све по реду, представише се ко су и којим поводом, а домаћин их позове да уђу у стан.

-И шта кажете, тако дакле. Цркву овде у насељу?

-Да, да.

-Па нека, немам ја ништа против. Борислав ми је име. Ја сам Србин. И ја и сви моји. Ми никад против Цркве нисмо били. И славу смо славили док другу нису смели. Дај ти то мали да ја потпишем. Ево и жене, сад ће она...Гоцо, Гоцоо! Та дођ' вамо.

Стиже и Гоца, на прву се види да је нека скромна и скрушена женица. Након што је потписао, узе и она да испуни формулар али и мужевљево наређење.

-Ми смо овде дошли са Чарнојевићем. Нисмо ми овде педесет година. Код нас се увек знао ред. Е сад, извин'те, ако вређам, можда сте ви дошли баш у том периоду...А одакле су ваши?

-Моји су са очеве стране из Далмације, а са мајчине из Лике. Али родитељи су ми овде рођени. (рече Зоран)

-Ха, шта ћеш... (констатова Борислав). А твоји Жућо?

-А моји су баш одавде, ту смо староседеоци. (каже Душан).

-Нека, нека, лепо.Само се чувајте. Ми се морамо држати, окупираше нас са свих страна...Значи тако, саградиће цркву овде у насељу. И треба. Нек се види кад се пролази да ту живе Срби. Црква, то ти је споменик. Нема ти већег српског споменика! Зато их ја и волим. А шта кажу, има ли неко место већ одређено или ће се то касније одлучити. Мислим, велико је ово насеље, има се где, само ако се 'оће, јел тако?

У том Зоран, сав озарен, срећан што ће овом човеку саопштити ту радосну вест да ће будући храм бити подигнут баш на ливади одмах преко пута њихове зграде. И да ће кроз прозор своје собе моћи уживати у лепоти храма:

-Господине Бориславе, ево да Вас обрадујем. Иако је насеље заиста велико, блок у ком Ви живите ће имати ту част да храм буде подигнут на овој ливади преко пута Ваше зграде! Ту одмах поред. Делиће вас само пут и тих 30-40 метара.

-Молим?

-Да, да. Баш ту код Вас! Ето која срећа.

-Овде, прекопута? Е, то никако! То не може!

-Како мислите?...Што не може? (наизменично ће Зоран и Душан)

-Овде, да ми звони по цели дан, да ја мира немам - то заборавите. А-а! Не долази у обзир!

-Ма није то по цели дан, то је два пута дневно, и није то бука већ благослов. Сваки пут кад звоно... (прекине га)

-Слушај, свака част и вама и свему, и попу Драги, али то НЕ-МО-ЖЕ! Не дам потпис ни сагласност.

-Па како сад не дате?

-Тако, лепо, кад ти кажем. Јес’ глув ил' шта?! Не дам и крај. Бриши и мене и жену. Нема од тог ништа. Прецртај. Ја се са тим не слажем. Може црква али даље. Тамо код шуме. Мени да звони-то не. И немојте ми нигде име помињати. Ето, ајте сад и немојте ни ићи даље, ја вам кажем, да сви пристану ја нећу дати.

-Хвала Вам у сваком случају. Довиђења.

-Ништа довиђења. Немамо се шта виђати у том случају. Да мени ту под прозором звони, па нисам ја игуман у манастиру.

Љутито затвори врата, а њих двојица остадоше у неверици.

-Мили Боже, да ли се ово стварно десило? Човек неће храм пред својом зградом?! Шта бих дао да ми је храм толико близу. Ево, не могу доћи себи. (Рече Зоран)

-Чуо си шта је рекао. За њега је храм споменик. Нема ту шта додати. Какав човек...Хајмо свакако даље.

Тог дана пописали су тај улаз. А у наредним данима остале солитере. Било је заиста свакаквих ситуација. И пријатних и непријатних, и комичних и оваквих непредвидивих као са поменутим Бориславом. Но, нису се поколебали те су до следеће недељне литургије сакупили неколико стотина потписа и све папире након службе предали оцу Драги.

Обзиром да је као и обично био врло резервисан, узео је фасциклу и рекао само: „У реду је.“

Нису очекивали ништа посебно као вид захвалности или јавне похвале, но кроз шта су све прошли, мислили су да ће имати прилику да то поделе са њим и добију неку окрепљујућу реч.

Неке две недеље касније, Зорану звони телефон, јави се а са друге стране отац Драго:

-Зоране, кад ћете ми предати оне потписе за петицију? Знаш ли ти колико је прошло? Намесник ме буквално вија и ја немам више изговора како то да оправдам. Хајде види са Душаном и решите то, нема смисла. Зато сам вам и дао да урадите јер сам имао поверења у вас.

-Оче, ми смо Вама то предали након 7 дана. На првој следећој литургији. У зеленој фасицкли, кад смо Вас сачекали након службе.

-Мени? Ништа ви мени нисте предали. Први глас да ишта о том чујем.

-Ево питајте и Душана, слободно. Још смо Вам и рекли колико смо тачно сакупили.

-Ја се тога не сећам. Провери ти кући још једном па ако нађеш донеси ми што пре.

-То је немогуће, ми смо Вам то предали.

-Свашта. Ево, и опет ћу ја испасти крив. Ма знао сам да је најбоље да сам урадим.

Спусти слушалицу.

Зоран позове Душана и исприча му шта се десило, а он му рече:

-Он је то 'ладно изгубио...Ау брате.

-Очигледно...

* Дванаест година касније, на ливади која је била предвиђена да на њој буде изграђен православни храм, монтиран је, од стране Градске управе, један лош али скупоцени скејт парк...

✍️Горан Маринић