Господ Исус Христос је центар свега - како видљивог тако и невидљивог; прошлог, садашњег и будућег, тако и сви догаћаји из Његовог овоземаљског живота (тачније, Његове физичке посете палој природи људској, да је поврати у вечну радост, у општење са свима светима, где нема плача и шкргута зуба). Празник Богојављење је празник када се сећамо и прослављамо моменат када је Бог Отац објавио свог Сина Јединородног, приликом крштења на реци Јордан. Дух Свети у виду голуба, сишао је на Њега и тако потврдио речи Оца Небеског: "Ово је Син мој љубљени који је по Мојој вољи" (Мт 3,17). Бог (Пресвета Тројица) се тада јавио, иако се Бог и раније јављао људима. С тога није само зато значајно то што се Творац јави(о) - већ што је Христа објавио! Спаситеља објавио! Вечну радост објавио! Спасење објавио! То је повод и суштина Његовог јављања. И наравно, када се тај дан служи света Литургија (а служи се у свим православним храмовима широм света), ми смо дужни као хришћани да учествујемо у њој. Не да присуствујемо, него да учествујемо-јер је то нешто што се тиче директно нас самих и нашег спасења. Сва творевина тога дана прославља Господа који је милошћу и љубављу својом сишао на ову трулежну земљу, сишао да подигне палог човека. Природа тада мења све своје законе, река Јордан тече од ушћа ка извору, што је свакако и више од феномена! Нешто потпуно необјашњиво људском уму. А да је то тако, можемо се уверити преко небројених видео снимака на интернету који то потврћују, или сведочанстава оних који су тога дана боравили у Светој Земљи. Господ је тада руком Светог Јована Крститеља погружен у воду. Кротки и скрушени Претеча, погружава Онога који је појам Кротости и Љубави, и сваке друге врлине достојне дивљења. У миру се испунила воља и промисао Оца Који је на Небесима. На ту тему се може још много говорити, Јеванђеље нам тај догађај предивно и величанствено сведочи, али је довољно и оволико да повучемо паралелу у односу на оно што се овде у Србији данас догађа, а под именом управо горепоменутог догађаја.
Ево, да узмемо за пример Русију:
И тамо има свега, али су у већини случајева задржали смисао празника о коме говоримо. Тамо у некој пустари, пробију лед да се погрузе, тамо где леда нема, и тада у миру један по један улазе и погружавају се. Нема пливања, јер није то стаза и није трка. Ово је молитвени моменат. Као што је и литија молитвени чин а не протест. У миру, са благословом свештеника свако ко може учествује и на тај начин се сећа богојављенског догађаја, те прославља Господа и благодари му на томе што (у)чини за нас.
А Србија:
По базенима, купалиштима, без реда и поретка, уз ратнохушкачке стихове "естрадних уметника", па често и трубаче - на звук пиштаљке, у галами, са овацијама публике, а у великом случају и некрштени грабе до крста који плута. Апусрд. Заиста сам мишљења да од учесника, тај дан само неколико њих учествује у светој Литургији, која је центар овог, па и сваког дана. Њу је заменила манифестација за коју се месецима уназад спремају момци по теретанама, билдују, тетовирају се и кљукају разним хемијама, не би ли их тада као "храбре и неустрашиве" у сред јануара усликали у шорцу и објавили њихову "победоносну слику" у новинама. Част изузецима, којих увек и свагда има, али њих је сигурно мећу 50 - на прсте једне руке.
Неретка је појава да се праве кланови, да се зна ко кога "чува и гради" а ко "напада" на крст. Као на ватерполо утакмицама. Од једног молитвеног момента се прави такмичарски догађај. Док публика (навијачи), тапшу, галаме, навијају, урлају "да падне гол" - у овом случају да "најбољи, најбржи, најспремнији" дође до крста.. А на самој икони празника видимо како сами ангели који су били присутни у том свечаном и непоновљивом чину, скрушено и погледе спустили, јер су осетили величину и недостојност да то чудо виде својим ангелским очима. Замислите ту свест! То је са једне стране, онако како је било и како јесте и треба, а шта данас имамо и шта то нудимо и какву поруку шаљемо, и Богу и роду.
У оваквим моментима и на овај начин где се празник дословно скрнави, фали још само и да се запуца као на вашару. Ено код једних наших суседа се „традиционално туку“ сваке године на овај празник, јер учесници углавном негодују ако неко други пре њих стигне до крста па се сви окоме на дотичног који је стигао први, све док не падне неколико удараца, па ако тај први нема више снаге да се брани - крст предаје коме мора, по закону јачег. И све то се дешава у сред бела дана у једној од градских фонтана. Такође се тај снимак може пронаћи на интернету. Ето, има неко ко је и гори од нас, али зашто да нам то буде пример или утеха. Ваљда смо позвани за нешто веће и узвишеније, да се уподобљавамо светима а не безумницима.
Како рече један од највећих српских умова, (а мени свакако најдражи) преподобни ава Јустин Ћелијски: "Срби, на шта сте свели своју историју и себе!"
Да не буде забуне, нисам против сабрања и ван храма на овај дан, већ да се не претвори у вашарску манифестацију у којој се Срби такмиче једни са другима, него да се у име Христово саберемо и прославимо овај догађај од небоземног значаја за сав род и за сва покољења онако како доликује онима који се хришћанима називају и који Христа као Господа исповедају.
Бог се јави-ваистину се јави,
да Христа објави
а људски род спасење прослави!
✍️Горан Маринић
Нема коментара:
Постави коментар