(Никада и нипошто не напуштај барку спасења!)
Прошле седмице, након Свете литургије сабрали смо се као и обично (нас неколико) у порти храма, да поразговарамо и разменимо неке информације о томе шта се код кога од нас десило претходних дана од нашег прошлог сусрета. У једном трену поменух како већ дуже време нисам видео једног нашег брата који је одскора пришао Цркви, можда 3-4 године уназад. Једна сестра која га делимично познаје рече ми како јој је рекао да му је исто, „долазио-не долазио“. Претпоставио сам да се нешто наљутио или на свештеника или на неког од мирјана. Нема шта треће бити. На Господа сигурно није. Та опција не постоји. И размишљам шта би могло бити, у смислу ако се на неког од нас наљутио да кажемо свештенику па да га он потражи, да га врати. Али ту ме та сестра предухитри па рече како се нешто наљутио на свог пароха.
Ништа ово није ново нити је ово нека специфична појава. Сасвим је природно да ћемо некада доћи и у ситуацију да се са неким не слажемо, па макар то био и наш парохијски свештеник. Нема разлога да са њим будемо лишени неких непријатности на које ћемо наилазити и са свим другим људима. Јер и он је један од људи. Врло је просто. Често имамо супротна мишљења са својим укућанима, са најрођенијима, брачним другом, комшијом, библиотекаром, касирком у продавници, службеницом у пошти. Но, и даље живимо са укућанима, и даље идемо у библиотеку по књиге, шаљемо писма и плаћамо рачуна на пошти, купујемо у маркету где ради та особа са којом смо имали непријатност или смо се чак и посвађали. Исто тако, сасвим је очекивано да ћемо и у храму доживети исто. Црква није заједница само савршених (Светитеља Божијих), него и нас грешника-покајника. И сви смо осетљиви на нешто. Али, има и гордости. Често то наше ЈА не дозвољава да се ико „огреши“ о нас тако „безгрешне и моралне“. Јесте, али у бајци...Управо због тог самољубља дозвољавамо себи да исправљамо друге, да их чак јавно укоравамо и „разобличавамо-клевећемо“. Како мирјане, тако и свештенство. Писао сам о томе у тексту под називом „Кога ћемо све срести у храму Божијем“. Такође га је могуће прочитати на сајту „Живе речи“. https://zivereci.com/987789
Уколико смо закорачили у храм Божији са мишљу да смо заштићени од сваког неправедног напада, и да никада нећемо ми бити ти који су друге неправедно окривили за нешто – онда смо се преварили. Небројено пута сам доживео увреду (благо речено) од неког свештеника, исто тако и од мирјана. Али исто тако сам небројено пута и ја био тај који је увредио свог свештеника па и брата у храму. Нисам на то поносан, напротив. Стидим се и кајем. Али знам да без тога није могло. Неко ће рећи,па како није, ми смо у Цркви? Јесмо, али смо то и даље ми. Овакви, какви смо. И оно што је сигурно да ћемо временом бити бољи, да ће Црква да нас лечи. Само треба вере, стрпљења али и трпљења. Без тога је немогуће.
Не морамо се враћати вековима уназад да би се у то уверили. Можемо се вратити само у онај који је за нама. Узмимо пример Светог Нектарија Егинског. Не да је био увређен од стране ближњих, него од највишег Црквеног врха и клира. Сурово оклеветан и прогнан. Могао је рећи, па добро, они ме не желе-одох ја из Цркве. А он не да је отишао јер је имао муку, него се још чвршће приљубио своме Христу, своме Утешитељу и Своме Господу. И шта се десило, данас-нема педља на овој земаљској лопти која не узноси своје најтананије уздахе, вапаје и молитве овом светом Божијем угодникју и верном мужу Цркве Христове. Господ га је прославио по свој Васељени! И оно што је несумњиво је то да је и у таквим условима задобио спасење. А будимо реални, страдања и неправде са којима се он сусретао су непојмљиво веће него ове које ми имамо. Дакле, оно што је коначан резултат је: Да, и у таквим условима је спасење могуће. Штавише! Тим примером и ми треба да корачамо. Угледајући се на њега и сличне њему.
Можемо се такође коснути и примера нашег блаженоуснулог старца Тадеја Витовничког. Сетимо се где и како се представио у Господу. Али то није био разлог да каже-ја са Црквом нећу ништа да имам. Питање је времена, а искрено верујем да ћемо то ускоро доживети, када ће наша Света помесна Црква у диптих Светих унети и његово име.
Дакле, имамо примере оних који су олтару служили и задобијали увреде и клевете такође од оних који су олтару служили. А шта тек онда очекивати од нас мирјана, какве ли смо ми тек смицалице спремни једни другима да подмећемо. Ипак, једино што је важно је да смо на путу спасења. Да је Црква једино превозно средство које нас може превести у Царство Небеско. Милост и љубав Божија су свакако нешто што ће на крају о свему донети коначни суд, али како рече један наш брат у Христу (не знам да ли је његова мисао или је некога цитирао): „Можда ће Господ и друге спасити, који бејаху расејани по разним странама света под различитим животним околностима-али оно што је сигурно је то, да за мене ван православне Цркве нема спасења.“
Овом сјајном констатацијом, да се сви храбримо, да не посустајемо ни под каквим неприликама и да не силазимо са барке спасења, коју је сам Господ оставио нама да се кроз њу спасавамо. Јер, ако је тако и доживимо, онда смо на правом путу.
Замислимо само шта би се десило са било ким ко је био у Нојевој барци. Потоп упоредимо са бурама овога света наших дана, макар на трен. И да је неко тада рекао како се наљутио на свог брата или било кога на барци и демонстративно узвикнуо: „Ја излазим. Одох одавде!“ неминовно би га дочекала погибао. Сигурна физичка смрт. У овом нашем времену, дочекало би нас нешто много страшније-пострадали бисмо духовно.
С тога братски апел свима који примају овакву помисао, и којима нечастиви шаље такве идеје, предлоге да напусте Цркву, молим да све ово имају у виду и да упркос свему издрже, остану и опстану у Њој. Без обзира ко шта радио (за себе и у своје име) или чиме нас вређао. То је сваком од њих на част и на Страшни Суд Божји, који нико од нас неће моћи избећи. Без обзира на остале путнике (мирјане) и посаду брода (свештенство) увек имајмо на уму да је кормилар сам Господ. И да тај брод (Црква) плови сигурно и на сигурно. Само та слика. Једини разлог за излазак из Цркве би био тај ако би Црква било кога сем Христа објавила за Бога. А то се верујте, никада неће десити јер је Духом Светим испуњена до у вечност. За разлику од других стаза и путељака, пут православља је трновит али спасоносан, зато не силазимо са њега. Подсетимо се речи Светог Писма: „Сазидаћу Цркву своју, и врата пакла је неће надвладати“. (Мт. 16, 18)
Цитираћу једног светогорског монаха, Георгија (сабрата манастира Григоријат) који је мом брату Зорану и мени дао једну поуку при самом уласку на трајект, када смо напуштали ову светињу. Очекивао сам нешто посебно, спектакуларно, нешто што ћу морати записати како би успео и другима пренети. А он нам је само благо рекао, као одговор на наших неколико усхићених и испреплитаних реченица:
„Терпеть, терпеть, терпеть.“ (Трпите, трпите, трпите)
✍️Горан Маринић
Нема коментара:
Постави коментар