Манифестација (морам употребити овај израз) под називом "Пливање за крст" у Србији већ годинама уназад добија један облик који није добар, и који се нажалост претвара у бесмисао.
Сам Господ је центар свега, како видљивог тако и невидљивог; прошлог, садашњег и будућег. Па и сви догаћаји из Његовог овоземног живота (тачније, Његове и физичке посете палој природи људској, да је поврати у вечну радост, у општење са свима светима, где нема плача и шкргута зуба).
Празник Богојављење је празник када се сећамо и прослављамо моменат када је Бог Отац објавио свог Сина Јединородног, приликом крштења на реци Јордан. Дух Свети у виду голуба сишао је на Њега и тако потврдио речи Оца Небеског: " Ово је Син мој љубљени који је по Мојој вољи". Бог се тада јавио, али Бог се и раније јављао људима, Зато није само значајно то што се Бог јави(о) - већ што је Христа објавио! Спасиитеља објавио! Вечну радост објавио! Спасење објавио! То је повод и суштина Његовог јављања. И наравно, када се тај дан служи света литургија (а служи се у свим храмовима широм планете), ми смо дужни као хришћани да учествујемо у њој. Не да присуствујемо, него да учествујемо-јер је то нешто што се тиче директно нас самих и нашег спасења. Сва творевина тога дана прославља Господа који је милошћу и љубављу својом сишао на ову трулежну земљу да подигне палог човека. Природа тада мења све своје законе, реке теку од ушћа ка извору, што је свакако и више од феномена, и необјашњиво је људском уму. А да је то тако, лако је то утврдити небројеним снимцима на интернету који то потврћују. Господ је тада руком Светог Јована Крститеља погружен у воду. Кротки и скрушени Претеча, погружава Онога који је појам Кротости и љубави, и сваке друге врлине достојне дивљења. У миру се испунила воља и промисао Оца Који је на Небесима. На ту тему се може још много причати,али је довољно и оволико да повучемо паралелу у односу на оно што се овде у Србији данас дешава.
Ево на пример, Света Русија.
Наравно и тамо има свега, али су у највећим случајевима задржали смисао празника о коме говоримо. Тамо у некој пустари, пробију лед да се погрузе, а где леда нема онда један по један улазе и погружавају се. Нема пливања, јер није то стаза и није трка. Ово је молитвени чин. Као што је и литија молитвени чин. У миру, са благословом свештеника свако ко може учествује и на тај начин прослави и благодари Господу на томе што (у)чини за нас.
А Србија несрећна....
По базенима,
купалиштима, без реда и поретка, уз ратнохушкачке стихове "естрадних
уметника", па често и трубаче - на звук пиштаљке, у галами, са овацијама
публике, а у великом случају и некрштени грабе и кидају до крста који
плута. 
Апусрд и туга. Где сам сигуран да од учесника, тај дан само један или
двојица буду присутни на светој литургији која је центар овог дана. А
овде нема заједничарења, нема причешћа, нема духа истине. То је све
заменила манифестација за коју се месецима уназад спремају момци по
теретанама, билдују, тетовирају се и кљукају разним хемијама, не би ли их
тада као "храбре и неустрашиве" у сред јануара усликали у шорцу, и
објавили њихову "победоносну слику" у новинама. Част изузецима, којих
увек и свагда има, али њих је сигурно мећу 50, на прсте једне руке
Није
ретка појава да се праве кланови, да се зна ко кога "чува и гради" а ко
"напада" на крст. Као на ватерполо утакмицама. Од једног
молитвеног момента се прави такмичарска манифестација. Док публика
(навијачи), тапшу, галаме, навијају, урлају "да падне гол" - у овом
случају да "најбољи, најбржи, најспремнији" дође до крста....А на самој
икони празника видимо како сами ангели који су били присутни у том
свечаном и непоновљивом чину, скрушено па и погледе спустили, јер су
осетили величину и недостојност да то чудо виде својим ангелским очима.
Замислимо ту свест. То је са једне стране, онако како је било и како
јесте и треба, а шта данас имамо и шта то нудимо и какву поруку
шаљемо? И Богу и роду.
У оваквим моментима и на овај начин где
се празник скрнави, фали још само неко од "Ккарикатура" српске политичке
сцене из безумних деведесетих година, да да знак па да се и запуца. Не дао Бог драги.
Ено
код Бугара се увелико туку сваке година на овај празник, јер учесници
углавном нису задовољни ако неко други пре њих стигне до крста па се сви
окоме на дотичног док не падне неколико удараца, па ако више нема снаге
да се брани-крст предаје коме мора. Ето, има и неко ко је гори од нас,
али зашто да нам то буде пример или утеха. Ваљда смо позвани за нешто
веће и узвишеније, да се уподобљавамо светима а не безумницима.
Како
рече један од највећих српских умова, (а мени свакако најмилији)
преподобни Јустин Ћелијски: "Срби, на шта сте свели своју историју и
себе!"
Бог се јави-ваистину се јави,
да Христа објави
а људски род спасење прослави!
Горан Маринић
Нема коментара:
Постави коментар