Молитвом Цркве Господ прекинуо сушу

 "Помоћ је моја од Господа, Који је створио небо и земљу."

Крмине су насељено место на подручју града Бањалуке, удаљено од самог градског језгра неких 35 km. Те 2011. године, биле су велике суше (јако дуго времена је прошло без кише) и народ није имао воде како би могао појити стоку и наводњавати своје њиве и поља. Добротом и милошћу Божијом, архијерејским благословом Његовог Преосвештенства Епископа бањалучког Господина Јефрема и многобројног свештенства, трудом и залагањем оца Илије (монаха из оближњег манастира Крупа), те јаком вером становника овог и оближњих села, збио се овај догађај.

Желео бих нагласити да ово заправо није никакво чудо. Ово је једна сасвим редовна и нормална појава у животу Цркве. Господ Који је Творац свега видљивог и невидљивог, рекао нам је  да и сами (уколико имамо вере,па макар и као зрно горушичино) можемо брда померати. Но живећи у огреховљеном свету, где нам је вера пала, нажалост и због сопствених сагрешења а понекад и маловерја, овакве ситуације и догађаје називамо чудима. А заправо, ово је једно зрнце милости и моћи Свемогућег Господа.

У комбију који је превозио чланице појачке групе "Преподобна мати Ангелина Српска" из Светоуспенске цркве на Кочићевом Вијенцу у Бањалуци (како би певале за певницом на светој литургији) сви су били насмејани и распевани. Што није била никаква новост. И сам сам био у том комбију, на моју велику радост. Пролазили смо кроз кањон "Тијесно" и заиста је била толико очигледна лепота тог Крајишког предела. Каква је била душа тога народа, таква је била и природа. Чиста, раскошна и радосна. Наједампут смо скренули са главног пута, прешли мостић над небеско плавом реком Врбас, и запутили се узбрдо. Након двадесетак минута, возач нас је обавестио да смо стигли. Угледали смо храм и упутили се ка њему. Био је то леп нови Светолазаревски храм, који је подигнут тик уз стару оронулу сеоску црквицу. Након што смо се распоредили у певници, оци су отпочели свету литургију. Верни народ је пристизао, и храм се убрзо дупkе испунио. Већ у самом входу поменуте су прве молитве да Господ подари кишу, а како се служба завршила, отац Илија је позивао дечицу да рецитују духовне песмице о Богу, Пресветој Богомајци, Светом Сави, о нашој православној вери и Цркви. Те по завршетку, позваше нас оци да сви изађемо пред храм.

Било је ту пет или шест свештенослужитеља. Углавном оци који су у овом крају рођени или су овде на пастирској служби. Најмлађи од њих нам се пред храмом обратио:

"Браћо и сестре, дошли смо да измолимо од Господа милост за све нас и наша села. Без воде ће стока липсати, а усеви пропасти. Данас ћемо се у литији молити да нам Господ пошаље благослов и да киша падне."

Гледао сам тај старији живља око себе, гледао и дечицу. Сви су били колико забринути, толико су показивали и веру. Да нису дошли реда ради, већ зато што знају Коме се обраћају за помоћ.

Након неколико тренутака, свештеник је сваком поделио икону и предвођени оцима, народ је кренуо у литију са молитвом у срцу и на уснама. Ко је колико знао и умео, али свако са истинском вером. Колико год је те чињенице ико од нас тада био свестан, врло брзо се показало да је ова тврдња тачна.

У литији је народ носио иконе: Спаситеља, Богородице, Светог цара Лазара, Свете Марине, Света Три Јерарха и многих других. Мене је посебно обрадовала икона Пресвете Богородице "Месићке", јер се налази у Банату, што је мој комшилук, па ми је било посебно мило да и Њу тамо видим и целивам.

Већ након неколико тренутака, не минута-већ тренутака, почеле су падати прве капи кише.

Ми смо наставили са литијом, вероватно и не увиђајући шта се управо дешава.

У једном трену смо се погледали, у смислу "Нећемо пуно покиснути, настављамо даље" - потпуно не видевши да је Господ већ благословио ово наше молитвено сабрање.

Када смо завршили са молитвом и отишли под шатор на послужење, почео је такав пљусак да је то речима неописиво. Киша је пљуштала, као да се небо отворило и као да никада пре није падала. Гледали смо, чудили се, радовали и коментарисали колико је Господ Велик, Силан и човекуљубив. Радовали се мештани, радовали и ми гости, радовала земља и радовало небо. А радовале се и животиње, које су након дугог периода могле да се напоје и да све буде баш онако како треба, како је Богом благословено. На фотографијама које следе, види се и једна од животиња која заједно са људима, на себи својствен начин сведочи и радује се овом догађају. Док је на фотографији поред ње уочљиво колико је њих понело кишобран, и то на место где кише није било толико дуго да је Црква благословила ово молитвено сабрање како би је Господ послао. Што значи, да су ти који су дошли, пре кишобрана, понели и "спаковали са собом" јаку веру, да ће киша већ данас пасти. И заиста, по њиховој вери, Господ је и дао. А Он даје увек, ако има коме. Како је говорио наш Свети и вољени владика Николај.

Ни сам не знам зашто ми је требало једанаест година да запишем и посведочим овај догађај, али се радујем што је и на њега ипак дошао ред. Верујем да ће многима бити на корист и укрепљење у вери. Па следујући пример овог народа, свако од нас понаособ али и саборно да се угледамо па и деламо када затреба.

"ГОСПОД ће ти отворити небо, своје богато спремиште, да дâ кишу твојој земљи у право време и да благослови све што чиниш."  (5 Мојс.7.12.)


Горан Маринић