Прича
нам један мој пријатељ (свештеник) анегдоту са својом покојном тетком
која је тада имала 84 године. Иначе је била веома побожна, носила је у
срцу ону истинску и чисту веру. Годинама је била прикована за кревет,
ретко када је устајала, није могла. Но једном приликом јој се увукоше
мишеви у кућу (живела је на селу) па је била приморана да постави лепак
како би их после уклонила када се залепе на њега. Велику штету су јој били причинили, а није била у стању ни да их истера ни да их
спречи у томе што раде.
"Како сам
закорачио у кућу (прича ми тај свештеник) угледам у ћошку један лист из календара. Приђем да га
подигнем, кад на њему угледам лепак за мишеве и парче сира! Претрнуо сам у трену. Збуним се, и
онако у неверици пожурим ка тетки и љутито је приупитам:
-Тетка, па што стави лепак на икону, још Богопродица на њој?!
Старица оћута, није се снашла у трену.
-Па стварно нема смисла. Како ти је то уопште пало на памет?!
Бакица тада рече:
-Слушај ти мали, то је моја ствар. То је између мене и Богородице, а Она ће ми опростити. Морала сам, а ти се не мешај."
* Иако смо се сви насмејали њеном одговору, отац нам рече још коју реч, онако као резиме догађаја:
Стварно,
њој која је истински верујућа, која годинама није устајала, која свако
јутро маше из кревета иконама на зиду (и шаље им пољупце јер не може
доћи до њих-да их целива), која са њима разговара, и која је ово сигурно
нехотице и у крајњој нужди учинила (иако то не треба радити никако!) ја
дођем и истерујем неку правду. Па стварно да ме буде срамота. Коју она
веру има када је рекла да је то између ње и Богородице и да ће јој Она
опростити! Колико год то било незамисливо, да јој тако нешто падне на
памет - задивила ме по ко зна који пут својом кротошћу и својом вером.
Горан Маринић
Нема коментара:
Постави коментар