Недавно је један мој добар познаник (свештеник) имао прединфарктно стање, и то нас је много потресло. Богу хвала све се добро завршило, али је у тим данима било изузетно тешко и сви смо били јако уплашени. Али као и у свему, и овде је било простора за комичну ситуацију. Људи смо. Када сам чуо, зовем једног брата, теолога, да му јавим а разговор је текао овако:
-Јеси ли чуо за оца (нека се зове Петар рецимо, није важно...)?
-Шта, шта се десило? (Збуни се и замуца...)
-Па, јуче, јуче је.... ( и ту се заплачем....мук. Кад он врисну)
-Ајаој! Ајооој! Па није ваљда!? (И почне кукати...)
Ја покушавам доћи до ваздуха, да му кажем да није у питању смрт, али глас неће па неће...И успем некако изустити:
-Јавила ми је попадија да га је јуче (хтедох рећи нашла на поду...) кад он-као из топа:
- Ајаооо! Ајооој, преместио га је владика! Па није ваљда премештај!?! (Заплака се и он....)
Ту ме грохот смеха успео повратити, да удахнем и да му кажем, да није премештај, већ "само" корак до смрти. Што је изгледа свакако мање опасно. 
Горан Маринић
Нема коментара:
Постави коментар