ВАРМЕЈ: Представио се у Господу схимонах Платон (Вучковић) великореметски

“Блажен је пут којим данас идеш душо јер ти је припремљено место покоја.”

Ево дана у ком је Господ позвао верног и доброг слугу свог оца Платона. Заиста ми је тешко усмерити своја осећања, држати се неког протоколарног дела, где човек у писаном трагу испраћа у вечност неког као што је отац Платон. Нарочито из разлога јер сам најдубљим осећањима вечно приљубљен за ову светофрушкогорску светињу и њене црнорисце. Да не испадне да овде пишем више о себи него о њему, неизбежно морам проћи једном путањом како би и себи и вама посведочио о величини ове свете душе.

(На манастирској економији са оцем Платоном)

Када ме милост Божија први пут довела у манастир Велика Ремета (пре неких деценију ипо), до данас никада из ње изашао нисам. Физички да, али духом, душом, мислима и срцем - никада, ни на трен. Ако је икада ишта добро и богоугодно изашло из било ког мог текста, дела или изговорене речи, било је, јесте и биће, искључиво због љубави и утицаја ког су у моју душу и личност уткали вечни великореметска светионици међу којима су: игуман Стефан, блаженоуснула мати Рафаила, отац Герасим и блаженоуснули схимонах Платон. Наравно, овде не смем изоставити сву љубав и безбројна добра дела осталих подвижника ове светиње.

Но, сада дође на ред да о оцу Платону напишем неколико редова.

Оца Платона сам упознао при том мом првом доласку у ову светињу. Чим сам га угледао, одмах сам уочио да је предамном стајао монах у пуном значењу те речи. Човек изузетне вере, веома, веома скроман и тих, никада никоме није наметао своје мишљење, увек спреман да удели осмех, али на постављено питање и молбу, и очински да посаветује. Није се наметао, али није ни избегавао да неком поуком помогне. Имао је јаку веру, и често је живео толико тихо наочиглед свих присутних. Но та тишина, његови спори и нечујни кораци одзвањали су портом када би пролазио. Као дете ове светиње, где сам небројене дане и ноћи провео у њој, имао сам прилику да га упознам заиста на један посебан начин.

Његова љубав је била манастирска економија (пластеници са поврћем) и све оно око њих. Но његова посебно велика љубав, биле су мале зујалице, које су вредно са њим и за њега радиле, а то су пчелице. Оне су му биле верна пратња где год је корачао. Истински их је волео и верујем са њима комуницирао. Трудио се да што дуже буде близу њих, као да су заједно били на истом послушању. У порту се спуштао само када би звона највећег звоника у целом Срему громогласно зазвонила. На молитви је увек стајао напред, пред иконом Тројеручице, осим када би сео у стасидију у десној певници, и то ону прву до олтара.

Био је ненаметљив, али се радовао сваки пут када би дошао неко кога познаје. Још више га је радовало када би чуо да тај неко остаје и на конаку.

Он је живео "Десет Божјих Заповести" на делу. Био је покретна плоча овог закона Божијег. Када би га неко нешто упитао, као да је ишао редом и сваку ставку пролазио да њиховим примером покаже да ли је то о чему разговарамо добро или лоше.

Један посебан догађај ми је остао урезан у сећање, и његов осмех који је тај догађај испратио.

Наиме, пре десетак година у манастиру су бушили бунар. То је трајало данима, но није било резултата. У помоћ су притекле и неке фирме са озбиљним машинама, али ни капи воде није било. Како се ближио Васкрс, игуман је раднике распустио и договорио са њима да ће наставити са радовима када прођу Васкршњи празници. Имао сам ту радост да се у том трену нађем на конаку код њих. Прославили смо дан Васкрсења, многи ходочасници су долазили, радост на све стране. Како се ноћ примицала, тако смо један по један одлазили у келије и гостињске собе. Сутрадан пре свете литургије, отац Герасим је откључао манастирска улазна врата и видео да је цео плато пред вратима потпуно мокар. Онда је схватио о чему се ради па нас је све позвао. Видели смо да се вода слива са брда невероватном брзином, и било нам је јасно да је Господ благословио да из бушотина које су већ данима стајале отворене и празне потекне вода за ову светињу. Сви смо били радосни и једни другима проносили ову вест. Отац Платон је сам стајао по страни, сузних очију се смешкао и благодарио Господу на милости. Онако скромно, спуштене главе, благо подижићи очи како би ту радост поделио са осталима.

Једна од многобројних његових поука ми је остала у сећању, и записао сам је 2016. године када ми је и изрекао. Везана је за силу часног крста. Он је иначе био столар, па је правио многе предмете од дрвета, а највише крстове које је поклањао. Том приликом, када сам му испричао свој проблем, дао ми је десетак крстића. Неке сам поделио а неке задржао и поступио по његовом благослову.

Рекао је дословно:

"Када те нечастиви напада преко људи које је запосео, значи да си на добром путу... Када страдаш и када те такви прогоне. А ти се огради крсним знаком, и свуда (по собама у кући) окачи један крст. Часни крст је највећа сила од које онај непоменик бежи и не може ти ништа. Моли се Богу и крстом се брани, те ће такав (ђавоиман) одступити од тебе и побећи ће."

Наравно, да не би неко помислио да се овде о сили крста говори као о амајлији, ово је једна друга димензија силе. Како је свети владика Николај рекао: "Крст је сила и знамење-крст је спасење." Дакле, јесте и сила и знамење, али је и спасење. А да је то тако, сам Господ нам је то посведочио.

(Крст, рад и дар оца Платона)

У једном периоду је био тешко болестан, имао је операцију главе. Искрено, нисмо се пуно чему добром надали. Но Господ је сачувао слугу свога и опоравио га да нам још послужи и буде пример и путоказ. Благослов је био познавати га. Један од ретких истински скромних и скрушених људи, па и међу монасима. У овом трену ми га је најлакше описати стихом тропара: "Правило вјери и образ кротости..."

Тако кротак и тих, живећи молитвом, узнео се душом ка Ономе коме је верно служио, а његово тело у великореметској порти покрај блаженоуснулих светионика ове светиње, игуманом Данилом, мати Рафаилом, мати Јефимијом и са свима осталима - чека васкрсење мртвих и живот будућег века.

Помени нас света душо и добри великореметски декице, оче наш Платоне!