Један (наизглед) сасвим обичан дан. Радивоје се спрема на пробу са својим хором, и таман пред полазак, звони му телефон. На дисплеју је писало име његове школске пријатељице са којом има веома леп пријатељски однос, иако нису били толико често у контакту.
-Хало Радивоје, како си?
-Здраво Сања! Ево добро сам, спремам се за пробу па сам мало у гужви.
-Нећу те онда задржавати, хтела сам само нешто да те питам.
-Реци,слободно.
-Кажи ми, којим данима се обављају крштења? Јел то има нешто одређено или може по договору са свештеником.
-Може увек, било ког дана.Крштење је пориоритет и изнад свега.
-Знам да ћеш се изненадити, али... хтела бих да се крстим.
-Ко да се крсти? (зачуди се Радивоје)
-Па ја.
-Ти да се крстиш? Јеси ли озбиљна? (И даље изненађен оним шта чује)
-Јесам. Знам да звучи чудно и скоро невероватно, али...
-Ма не, не. Хвала Богу. Јако сам изненађен и не знам шта бих рекао. Ово је сјајно. Иако се нисам надао да ћу од тебе икада чути ту реченицу.
-Верујем ти, нисам ни ја. (кроз осмех рече Сања)
-Честитам ти на таквој одлуци. Баш сам затечен. Знам колико си увек децидно одбијала било какав контакт са Црквом, а нарочито причу о крштењу. Зато сам у једну руку изненађен, али ми је толико и драже.
-Очигледно је дошло време.
-Хвала Богу на томе!
-Хтела сам те питати, можеш ли видети са твојим хористима, па да певате на мом крштењу. Ако је то могуће. Ја не знам како то функционише.
-Могу наравно, а када си то мислила?
-Било кад. Само да буде пре празника Светих врача Козме и Дамјана. Тада бих хтела да већ будем крштена.
-Добро, добро, јавим ти када проверим колико их могу окупити а ти дотле закажи термин у Црквеној општини па ми јави који је то тачно дан а и време.
-Хоћу, хвала ти пуно па се чујемо.
-Богу хвала. Баш сам изненађен, ево не знам шта да кажем. Срећне ти припреме па се чујемо.
-Поздрављам те и хвала још једном на помоћи.
-Радујем се и једва чекам.
Тако се завршио овај њихов разговор.
Сања је једна изразито честита особа. Од родитеља Срба, некрштених и неверујућих па је и сама тако васпитана. Али је истински добра ћерка, добра супруга и добра мајка. Није знала за Божије а ни Црквене заповести, ипак, живела је по њима иако тога није била свесна. Често и врло радо је улазила у расправе са верујућим људима, постављајући нека незгодна питања. Но никада није хулила, није омаловажавала а ни вређала саговорника. То је било више као да је саму себе искушавала. Као да је постављала таква питања да би добила одговор који ће и њу привести Христу. Колико год то радила несвесно, а можда чак и свесно али то нико није могао наслутити. Из ње су излазила питања једно за другим: „Како ово, како оно, а како Бог то и то?“ Она је заправо тај, како га зову „прикривени верник“. И можда се она чак опирала да то призна и да се тако декларише, но време је учинило своје а њена душа није могла одбацити оно што је осећала. Благодат Светог Духа се коснула и ње па је очигледно отворила своје срце и прихватила тај Божији призив. Иако је ушла у пету деценију живота, није било лако мењати неке своје навике и уверења, но она је чврсто одлучила, као да је била више свесна где и Коме хрли од многих нас који смо у Цркви већ дуги низ година.
Након неколико сати, Сања се јавила и рекла да је крштење заказано за недељу у 16 часова, дан пред празник Светих врача. Радивој је потврдио и рекао да ће у сваком случају имати бар пет хориста и да може рачунати на њих. Тих неколико наредних дана пре крштења се нису чули, а њихов сусрет у црквеној порти је био изузетно срдачан.
Надлежни парох је био спречен да дође, али је из суседног села дошао свештеник који га је мењао. Када су уписали потребне податке, приступили су Светој тајни крштења.
Сања је сво време била изразито смирена. Не уплашена, али је итекако било приметно колико има поштовања а можда и дозу страха (да нешто не погреши). Била је толико свесна шта се дешава, а уједно и благодарна. Израз њеног лица је врло јасно показивао да је толико захвална што је сада ту и што се над њом управо дешава овај најзначајнији тренутак за сваког човека. Тренутак духовног рођења, рођења за вечност, и тренутак повратка Свом Творцу и Господу.
Сваку реч је пажљиво слушала и проживљавала. Нарочито Символ вере. Било је толико свечано и узвишено. Иако су на њеном крштењу уз хористе били присутни само њена кума и њена дечица (предшколског узраста). И док је отац Душан појао „Ви који се у Христа крстисте, у Христа се обукосте“, дечица су гледала своју мајку како озарена иде са својом кумом у опходу око централне иконе, и то је за њих био посебан моменат целог овог небоземног догађаја. Отац Душан је то приметио и позвао их да приђу својој мајци и ухвате је за руку, па да и они са њом учествују у том сверадосном опходу. Били су јако срећни и све је било толико предивно. Та благодат се излила на све њих, па и на хористе који су својим гласовима допринели да овај тренутак буде још лепши и свечанији. Један од њих је прокоментарисао: „Имам осећај као да сам се ја крстио.“ У том трену, и остали потврдише ову његову изјаву.
У разговору са свештеником, након што је извршена Света тајна крштења, Сања је сазнала да су њих двоје пре више од десет година становали у Новом Саду у истој згради. И не само у истој згради већ у стану до стана. Но обзиром да њу вера тада није интересовала, исто тако није обраћала пажњу ни на свештеника, иако јој је он био први комшија. Божјим промислом, тај исти свештеник је данас дошао на замену, и баш он је био тај који је привео Барци спасења. Разменили су врло срдачне речи, на очигледну обострану радост.
Сања их је потом све позвала у свој дом, како би се послужили и како би им свима захвалила на помоћи и подршци коју су јој пружили. То није била класича прослава, то је било нешто много узвишеније. Права трпеза љубави. Толико умерено. Без помпе и неког неприкладног начина прославе ком нажалост многи прибегавају у оваквим приликама. Била је врло смирена и смерна, толико свесна величине и значаја тренутка. У једном моменту, њен школски пријатељ Радивој, диригент црквеног хора, упитао је како је то баш сад одлучила и откуд уопште та јака одлука да се крсти. Она му је мирним тоном изговорила неколико кратких реченица, из којих се није могло закључити који је заправо разлог, али се итекако могло схватити да то није тек тако, и да постоји нешто јако и конкретно. Није желео наваљивати, схватио је да је по среди нешто много узвишеније и неки њен потпуно лични однос и контакт са Господом, те је убрзо тај разговор привео крају. Није желео бити љубопитљив. Једино што је било важно је то да је она од тог дана хришћанка, и то га је изразито радовало.
Време које долази ће показати и плодове њене вере, и ако Бог да утврђивати је и носити у њој. Оно што је битно за све нас је то да научимо према сваком човеку бити људи, као што је то говорио наш Свети патријарх Павле. То је заиста кључ свега. А ако смо људи у пуном значењу те речи, онда смо и Синови Божији. Јер када престанемо бити људи, нећемо бити ни синови Господа свог. А бити човек значи љубити свакога, не осуђивати га, помоћи му када год имамо прилику, помолити се за њега, и никада ни по коју цену било кога не презирати. Тако ћемо сведочити да смо Христови, и као такве ће нас онда препознати и признати како Бог тако и наши ближњи. У овом случају Сања, која је била та која испитује и која иште. Љубављу својих пријатеља и познаника, никада није била одбачена и њена душа је то препознала.
А све остало шта се десило, разлог из ког је пришла Цркви, то ће за сада (или заувек) остати за њу и у њој. Нама је довољно. Нека ту љубав негује и залива као добро дрво вечнога живота, свог спасења и свог духовног узрастања.
„Ходите к мени сви који сте уморни и натоварени и ја ћу вас одморити. Узмите јарам мој на себе и научите се од мене; јер сам ја кротак и смирен срцем, и наћи ћете покој душама својим. Јер јарам је мој благ, и бреме је моје лако“ (Мт 11,29-30)✍️По истинитом догађају записао и обликовао Горан Маринић
