"Пливање за крст“ – када такмичење замени молитву

Господ Исус Христос је центар свега - како видљивог тако и невидљивог; прошлог, садашњег и будућег, тако и сви догаћаји из Његовог овоземаљског живота (тачније, Његове физичке посете палој природи људској, да је поврати у вечну радост, у општење са свима светима, где нема плача и шкргута зуба). Празник Богојављење је празник када се сећамо и прослављамо моменат када је Бог Отац објавио свог Сина Јединородног, приликом крштења на реци Јордан. Дух Свети у виду голуба, сишао је на Њега и тако потврдио речи Оца Небеског: "Ово је Син мој љубљени који је по Мојој вољи" (Мт 3,17). Бог (Пресвета Тројица) се тада јавио, иако се Бог и раније јављао људима. С тога није само зато значајно то што се Творац јави(о) - већ што је Христа објавио! Спаситеља објавио! Вечну радост објавио! Спасење објавио! То је повод и суштина Његовог јављања. И наравно, када се тај дан служи света Литургија (а служи се у свим православним храмовима широм света), ми смо дужни као хришћани да учествујемо у њој. Не да присуствујемо, него да учествујемо-јер је то нешто што се тиче директно нас самих и нашег спасења. Сва творевина тога дана прославља Господа који је милошћу и љубављу својом сишао на ову трулежну земљу, сишао да подигне палог човека. Природа тада мења све своје законе, река Јордан тече од ушћа ка извору, што је свакако и више од феномена! Нешто потпуно необјашњиво људском уму. А да је то тако, можемо се уверити преко небројених видео снимака на интернету који то потврћују, или сведочанстава оних који су тога дана боравили у Светој Земљи. Господ је тада руком Светог Јована Крститеља погружен у воду. Кротки и скрушени Претеча, погружава Онога који је појам Кротости и Љубави, и сваке друге врлине достојне дивљења. У миру се испунила воља и промисао Оца Који је на Небесима. На ту тему се може још много говорити, Јеванђеље нам тај догађај предивно и величанствено сведочи, али је довољно и оволико да повучемо паралелу у односу на оно што се овде у Србији данас догађа, а под именом управо горепоменутог догађаја.

Ево, да узмемо за пример Русију:

И тамо има свега, али су у већини случајева задржали смисао празника о коме говоримо. Тамо у некој пустари, пробију лед да се погрузе,  тамо где леда нема, и тада у миру  један по један улазе и погружавају се. Нема пливања, јер није то стаза и није трка. Ово је молитвени моменат. Као што је и литија молитвени чин а не протест. У миру, са благословом свештеника свако ко може учествује и на тај начин се сећа богојављенског догађаја, те прославља Господа и благодари му на томе што (у)чини за нас.

А Србија:

По базенима, купалиштима, без реда и поретка, уз ратнохушкачке стихове "естрадних уметника", па често и трубаче - на звук пиштаљке, у галами, са овацијама публике, а у великом случају и некрштени грабе до крста који плута.  Апусрд. Заиста сам мишљења да од учесника, тај дан само неколико њих учествује у светој Литургији, која је центар овог, па и сваког дана. Њу је заменила манифестација за коју се месецима уназад спремају момци по теретанама, билдују, тетовирају се и кљукају разним хемијама, не би ли их тада као "храбре и неустрашиве" у сред јануара усликали у шорцу и објавили њихову "победоносну слику" у новинама. Част изузецима, којих увек и свагда има, али њих је сигурно мећу 50 - на прсте једне руке. 

Неретка је појава да се праве кланови, да се зна ко кога "чува и гради" а ко "напада" на крст. Као на ватерполо утакмицама. Од једног молитвеног момента се прави такмичарски догађај. Док публика (навијачи), тапшу, галаме, навијају, урлају "да падне гол" - у овом случају да "најбољи, најбржи, најспремнији" дође до крста.. А на самој икони празника видимо како сами ангели који су били присутни у том свечаном и непоновљивом чину, скрушено и погледе спустили, јер су осетили величину и недостојност да то чудо виде својим ангелским очима. Замислите ту свест! То је са једне стране, онако како је било и како јесте и треба, а шта данас имамо и шта то нудимо и какву поруку шаљемо, и Богу и роду. 

У оваквим моментима и на овај начин где се празник дословно скрнави, фали још само и да се запуца као на вашару. Ено код једних наших суседа се „традиционално туку“ сваке године на овај празник, јер учесници углавном негодују ако неко други пре њих стигне до крста па се сви окоме на дотичног који је стигао први, све док не падне неколико удараца, па ако тај први нема више снаге да се брани - крст предаје коме мора, по закону јачег. И све то се дешава у сред бела дана у једној од градских фонтана. Такође се тај снимак може пронаћи на интернету. Ето, има неко ко је и гори од нас, али зашто да нам то буде пример или утеха. Ваљда смо позвани за нешто веће и узвишеније, да се уподобљавамо светима а не безумницима. 

Како рече један од највећих српских умова, (а мени свакако најдражи) преподобни ава Јустин Ћелијски: "Срби, на шта сте свели своју историју и себе!"

Да не буде забуне, нисам против сабрања и ван храма на овај дан, већ да се не претвори  у вашарску манифестацију у којој се Срби такмиче једни са другима, него да се у име Христово саберемо и прославимо овај догађај од небоземног значаја за сав род и за сва покољења онако како доликује онима који се хришћанима називају и који Христа као Господа исповедају.

Бог се јави-ваистину се јави,
да Христа објави
а људски род спасење прослави!

✍️Горан Маринић

Петиција за изградњу православног храма

Свештеник Драго је неко ко није баш рад да се ангажује за нешто што не мора. Уосталом, као и већина нас. Но једном приликом намесник му је поверио (дао задужење) један „задатак“ па је он то брже-боље проследио неком од мирјана. Знао је намесник за такве његове “подухвате” али, из поштовања према годинама оца Драге, прелазио је преко таквих ствари и није га никада укоравао. Барем не јавно. Отац Драго је то знао па се ретко кад и секирао због било каквих својих пропуста и неизвршених послушања.

Једном приликом, након литургије-док је делио нафору, рекао је братији, Зорану и Душану да га сачекају у порти. Обзиром да није неко ко радо ступа у комуникацију, братија прво помислише да су нешто скривили. Седоше на клупу па сваки за себе. Мислe и гунђају, пребирају по глави...“Шта ли сам сад урадио?!“ Након неког времена ево и оца Драге. Хита ка њима, а они као на иглама.

-Момци, како сте? (упита их)

-Добро смо оче...Како сте Ви? (утрча са питањем Душан)

-Како Ваша породица? (упита Зоран)

Погледаше се међусобно кад чуше један другога са свим тим „искреним“ питањима. Душан помисли: „Ја сам стварно блесав, ал' овај је још гори“...

-Добро је, него нешто сам вам хтео рећи.Тачније да вам дам један задатак.Ви бисте то сигурно добро одрадили.

-Аха, па добро. Реците...Кажите оче, о чему се ради? (унакрсно ће обојица).

-Знате, намесник ми је рекао да одем, уствари, да нађем неког (исправи се на брзину) ко би отишао у Месец (део града) и извршио једну анкету.

-Анкету? -Какву анкету оче?

-Анкету поводом изградње храма у њиховом насељу. Још се не зна коме би био посвећен,али како ствари стоје или Светој Петки или Светом Симеону Мироточивом.

-Ау ,па то је предивно! -Дај Боже да то успе. Па то би било супер. (одушевљено ће Зоран и Душан)

-Е тако, онда би ви могли отићи у оне солитере, оне дванаестоспратнице, прекопута парка. Прођете за пар дана па да видимо где смо.

-А шта треба да радимо?

-Ма ништа посебно. Кажете да долазите са благословом оца Драге-мене тамо сви знају, и објасните да се прикупљају потписи као сагласност да се ту на ливади поред парка сагради храм. Морамо имати њихове потписе како би послали епископу на увид, да он види да ти људи желе храм у свом насељу. Ето, то је све.

-Добро, ићи ћемо.

-Ево, ја сам већ понео формуларе. Ту упишете јмбг, име и презиме и потпис сваког члана неког домаћинства који даје сагласност. То вам је то, па се јавите кад завршите. И гледајте да то буде у току ове недеље, намесник је тако рекао, па да не прави проблем. Знате како то већ иде...

-Добро, пробаћемо. Јавићемо се како иде.

Отац Драго се окрену а њих двојица остадоше, па ни лево ни десно. Кад су направили неки план кренуше у насеље Месец.

Стигоше пред први солитер познатог булевара „Маршала Тита“. Позвонише на интерфон, стан број 1. Нико се не јавља...Позвонише на стан број 2. а са друге стране се чује гласно:

-ДАА???

-Помаже Бог, добар дан. Ми смо из Српске православне Цркве, шаље нас отац Драго. Можете ли нам отворити улазна врата.

-Ма марш и ти и онај ко те шаље! (спусти слушалицу)

Душан поцрвене у моменту, а Зоран рече:

-Добро је кренуло. Ово обећава! (насмејаше се обојица)

-Ништа, идемо даље, звони на следећи број...

Звони и јавља се једна девојчица:

-Хало, изволите?

-Добар дан, можете ли нам отворити врата? Ми смо из Православне Цркве, треба да урадимо неку анкету у вашој згради.

-Ево, само да питам маму.

Чује се како дозива мајку и пита је:

-Мама, ту су неки људи из Цркве и хоће да их пустимо у зграду.

-Па пусти их Снежана, откључај врата, ево сачекаћу их ја испред нашег стана. (одговори женица пријатним гласом.)

-Коначно! Хвала Богу! (обрадоваше се обојица) Идемо одмах у стан број 3.

-Добар дан, изволите, хоћете ли ући?

- Хвала, хоћемо.

-Видите, нас шаље ваш парох, отац Драго. Предвиђено је да се у вашем насељу изгради православни храм, који би...

-Овдје, у нашем насељу?! Јаооо, па то је прелијепо! Хвала Богу! (усхићено ће ова добронамерна женица).

-Да, јесте. Е сад, ми морамо прикупити потписе као сагласност станара ових солитера како би их изнели пред владику, и приказали да за тим заиста постоји потреба.

-Ма нема проблема, ево одмах потписујем, Шта год треба! Е,баш сте ме обрадовали. Могу ли потписати и за мужа. Он је сад на послу?

-Можете, наравно. Хвала вам пуно. Надамо се да ће се све завршити како треба па ће и у вашем насељу бити храм у који ћете моћи ићи на службе.

-Ово је стварно неочекивано. Пуно вам хвала на труду и нек вам је са срећом.

-Хвала и Вама на љубазности. Пријатно.

Пођоше спрат изнад, и видно им је лакнуло након оваквог дочека и првог потписа.

Ево их пред станом број 4. На вратима плочица и угравирано презиме Сабо (Szabó) Погледаше се, па Душан рече:

-Да звонимо? Овде живе Мађари. Реално, шта њих да питамо. Мислим, као да је њих брига да ли ће овде бити православни храм или не, хм?

-Па не знам. У суштини сваки потпис нам је битан.Ако је човек нормалан, подржаће. Што да не?!

-Мислиш?

-Ма да, звоним.

Неко откључава врата, и појављује се један човек од четрдесетак година.

-Добар дан.

-Добар дан, изволите?

-Долазимо у име Православне Цркве, шаље нас отац Драго. Заправо, покренута је...(ту их прекине)

-Хајте, уђите слободно.

-Хвала Вам пуно.

-Јесте ли за неки сок или кафу можда?

-Не бисмо ништа,хвала Вам. Ево тек смо кренули па да успемо данас бар ову зграду да прођемо. Као што рече Душан, покренута је иницијатива да се у овом насељу подигне православни храм али нам треба сагласност станара. Били смо код Ваше комшинице Весне из стана број 2, па смо ево наставили редом.

-О,па лепо. Овде ће се градити православни храм?

-Тако је. Ако Бог да да све буде како треба.

-Баш сам изненађен. Рођен сам овде и познајем сваки део насеља, нисам никада помишљао да ће овде некада бити подигнут храм.

-Ето, тако нам је речено, па сад, видећемо. Уколико бисте желели да подржите и потпишете ову петицију, овде је...(прекине га домаћин)

-Наравно да желим. Па то је величанствено. Ја сам Мађар, римокатолик. Али подржавам овакву иницијативу, и радујем се што ће у нашем насељу бити хришћански храм. Из свег срца желим да потпишем!

Узима хемијску оловку и крене попуњавати редом колоне.

Зоран и Душан се погледаше, и уз осмех видно одушевљени гестом домаћина, осетише неку посебну радост. Када су завршили, и изашли из стана, рече Душан Зорану:

-Ето, није ни Србин ни православац а погледај са каквом љубављу је потписао. Колико лако одбацимо човека и прецратмо га у старту. Баш диван човек. Затечен сам.

Стигоше пред стан број 5. На плочици изгравирано великим словима Лазић. Зоран позвони, а за пар тренутака врата отвори један високи човек, са дугачким црним брковима. Својим дубоким гласом рече: „Извол'те?“

Опет све по реду, представише се ко су и којим поводом, а домаћин их позове да уђу у стан.

-И шта кажете, тако дакле. Цркву овде у насељу?

-Да, да.

-Па нека, немам ја ништа против. Борислав ми је име. Ја сам Србин. И ја и сви моји. Ми никад против Цркве нисмо били. И славу смо славили док другу нису смели. Дај ти то мали да ја потпишем. Ево и жене, сад ће она...Гоцо, Гоцоо! Та дођ' вамо.

Стиже и Гоца, на прву се види да је нека скромна и скрушена женица. Након што је потписао, узе и она да испуни формулар али и мужевљево наређење.

-Ми смо овде дошли са Чарнојевићем. Нисмо ми овде педесет година. Код нас се увек знао ред. Е сад, извин'те, ако вређам, можда сте ви дошли баш у том периоду...А одакле су ваши?

-Моји су са очеве стране из Далмације, а са мајчине из Лике. Али родитељи су ми овде рођени. (рече Зоран)

-Ха, шта ћеш... (констатова Борислав). А твоји Жућо?

-А моји су баш одавде, ту смо староседеоци. (каже Душан).

-Нека, нека, лепо.Само се чувајте. Ми се морамо држати, окупираше нас са свих страна...Значи тако, саградиће цркву овде у насељу. И треба. Нек се види кад се пролази да ту живе Срби. Црква, то ти је споменик. Нема ти већег српског споменика! Зато их ја и волим. А шта кажу, има ли неко место већ одређено или ће се то касније одлучити. Мислим, велико је ово насеље, има се где, само ако се 'оће, јел тако?

У том Зоран, сав озарен, срећан што ће овом човеку саопштити ту радосну вест да ће будући храм бити подигнут баш на ливади одмах преко пута њихове зграде. И да ће кроз прозор своје собе моћи уживати у лепоти храма:

-Господине Бориславе, ево да Вас обрадујем. Иако је насеље заиста велико, блок у ком Ви живите ће имати ту част да храм буде подигнут на овој ливади преко пута Ваше зграде! Ту одмах поред. Делиће вас само пут и тих 30-40 метара.

-Молим?

-Да, да. Баш ту код Вас! Ето која срећа.

-Овде, прекопута? Е, то никако! То не може!

-Како мислите?...Што не може? (наизменично ће Зоран и Душан)

-Овде, да ми звони по цели дан, да ја мира немам - то заборавите. А-а! Не долази у обзир!

-Ма није то по цели дан, то је два пута дневно, и није то бука већ благослов. Сваки пут кад звоно... (прекине га)

-Слушај, свака част и вама и свему, и попу Драги, али то НЕ-МО-ЖЕ! Не дам потпис ни сагласност.

-Па како сад не дате?

-Тако, лепо, кад ти кажем. Јес’ глув ил' шта?! Не дам и крај. Бриши и мене и жену. Нема од тог ништа. Прецртај. Ја се са тим не слажем. Може црква али даље. Тамо код шуме. Мени да звони-то не. И немојте ми нигде име помињати. Ето, ајте сад и немојте ни ићи даље, ја вам кажем, да сви пристану ја нећу дати.

-Хвала Вам у сваком случају. Довиђења.

-Ништа довиђења. Немамо се шта виђати у том случају. Да мени ту под прозором звони, па нисам ја игуман у манастиру.

Љутито затвори врата, а њих двојица остадоше у неверици.

-Мили Боже, да ли се ово стварно десило? Човек неће храм пред својом зградом?! Шта бих дао да ми је храм толико близу. Ево, не могу доћи себи. (Рече Зоран)

-Чуо си шта је рекао. За њега је храм споменик. Нема ту шта додати. Какав човек...Хајмо свакако даље.

Тог дана пописали су тај улаз. А у наредним данима остале солитере. Било је заиста свакаквих ситуација. И пријатних и непријатних, и комичних и оваквих непредвидивих као са поменутим Бориславом. Но, нису се поколебали те су до следеће недељне литургије сакупили неколико стотина потписа и све папире након службе предали оцу Драги.

Обзиром да је као и обично био врло резервисан, узео је фасциклу и рекао само: „У реду је.“

Нису очекивали ништа посебно као вид захвалности или јавне похвале, но кроз шта су све прошли, мислили су да ће имати прилику да то поделе са њим и добију неку окрепљујућу реч.

Неке две недеље касније, Зорану звони телефон, јави се а са друге стране отац Драго:

-Зоране, кад ћете ми предати оне потписе за петицију? Знаш ли ти колико је прошло? Намесник ме буквално вија и ја немам више изговора како то да оправдам. Хајде види са Душаном и решите то, нема смисла. Зато сам вам и дао да урадите јер сам имао поверења у вас.

-Оче, ми смо Вама то предали након 7 дана. На првој следећој литургији. У зеленој фасицкли, кад смо Вас сачекали након службе.

-Мени? Ништа ви мени нисте предали. Први глас да ишта о том чујем.

-Ево питајте и Душана, слободно. Још смо Вам и рекли колико смо тачно сакупили.

-Ја се тога не сећам. Провери ти кући још једном па ако нађеш донеси ми што пре.

-То је немогуће, ми смо Вам то предали.

-Свашта. Ево, и опет ћу ја испасти крив. Ма знао сам да је најбоље да сам урадим.

Спусти слушалицу.

Зоран позове Душана и исприча му шта се десило, а он му рече:

-Он је то 'ладно изгубио...Ау брате.

-Очигледно...

* Дванаест година касније, на ливади која је била предвиђена да на њој буде изграђен православни храм, монтиран је, од стране Градске управе, један лош али скупоцени скејт парк...

✍️Горан Маринић

Окрени се

 

Застани мало, удахни дубоко

стави прст на чело.

Зар вредно је тога да будеш високо

док газиш све пред собом.

Охоло гледаш, док други се пате

за кров и кору хлеба,

зар не знаш да та патња и бол

одјекују све до неба?

* Окрени се, и застани,

на корак до краја се заустави.

Јер ако наставиш даље,

друге ћеш ранити знај,

али размисли добро

какав чека те крај.

* Окрени се, и застани,

да не дочекаш глас:

"У огњу вечном нестани!"

Јер ако наставиш даље,

друге ћеш ранити знај

њихов пад је привремен

а ти изгубићеш рај.

Ти ликујеш гласно, док други те моле

то те чини срећним.

И чекаш да падну на колена своја

то те чини већим.

И себи се дивиш-колико си "битан"

у свему први ти си,

А живот је овај испит за вечност,

ал' судија ти ниси.

*Окрени се, и застани,

на корак до краја се заустави.

Јер ако наставиш даље,

друге ћеш ранити знај,

али размисли добро

какав чека те крај.

* Окрени се, и застани,

да не дочекаш глас:

"У огњу вечном нестани!"

Јер ако наставиш даље,

друге ћеш ранити знај

њихов пад је привремен

а ти изгубићеш рај.

✍️Горан Маринић

Улазак у радост Господара свога

 Један (наизглед) сасвим обичан дан. Радивоје се спрема на пробу са својим хором, и таман пред полазак, звони му телефон. На дисплеју је писало име његове школске пријатељице са којом има веома леп пријатељски однос, иако нису били толико често у контакту.

-Хало Радивоје, како си?

-Здраво Сања! Ево добро сам, спремам се за пробу па сам мало у гужви.

-Нећу те онда задржавати, хтела сам само нешто да те питам.

-Реци,слободно.

-Кажи ми, којим данима се обављају крштења? Јел то има нешто одређено или може по договору са свештеником.

-Може увек, било ког дана.Крштење је пориоритет и изнад свега.

-Знам да ћеш се изненадити, али... хтела бих да се крстим.

-Ко да се крсти? (зачуди се Радивоје)

-Па ја.

-Ти да се крстиш? Јеси ли озбиљна? (И даље изненађен оним шта чује)

-Јесам. Знам да звучи чудно и скоро невероватно, али...

-Ма не, не. Хвала Богу. Јако сам изненађен и не знам шта бих рекао. Ово је сјајно. Иако се нисам надао да ћу од тебе икада чути ту реченицу.

-Верујем ти, нисам ни ја. (кроз осмех рече Сања)

-Честитам ти на таквој одлуци. Баш сам затечен. Знам колико си увек децидно одбијала било какав контакт са Црквом, а нарочито причу о крштењу. Зато сам у једну руку изненађен, али ми је толико и драже.

-Очигледно је дошло време.

-Хвала Богу на томе!

-Хтела сам те питати, можеш ли видети са твојим хористима, па да певате на мом крштењу. Ако је то могуће. Ја не знам како то функционише.

-Могу наравно, а када си то мислила?

-Било кад. Само да буде пре празника Светих врача Козме и Дамјана. Тада бих хтела да већ будем крштена.

-Добро, добро, јавим ти када проверим колико их могу окупити а ти дотле закажи термин у Црквеној општини па ми јави који је то тачно дан а и време.

-Хоћу, хвала ти пуно па се чујемо.

-Богу хвала. Баш сам изненађен, ево не знам шта да кажем. Срећне ти припреме па се чујемо.

-Поздрављам те и хвала још једном на помоћи.

-Радујем се и једва чекам.

Тако се завршио овај њихов разговор.

Сања је једна изразито честита особа. Од родитеља Срба, некрштених и неверујућих па је и сама тако васпитана. Али је истински добра ћерка, добра супруга и добра мајка. Није знала за Божије а ни Црквене заповести, ипак, живела је по њима иако тога није била свесна. Често и врло радо је улазила у расправе са верујућим људима, постављајући нека незгодна питања. Но никада није хулила, није омаловажавала а ни вређала саговорника. То је било више као да је саму себе искушавала. Као да је постављала таква питања да би добила одговор који ће и њу привести Христу. Колико год то радила несвесно, а можда чак и свесно али то нико није могао наслутити. Из ње су излазила питања једно за другим: „Како ово, како оно, а како Бог то и то?“ Она је заправо тај, како га зову „прикривени верник“. И можда се она чак опирала да то призна и да се тако декларише, но време је учинило своје а њена душа није могла одбацити оно што је осећала. Благодат Светог Духа се коснула и ње па је очигледно отворила своје срце и прихватила тај Божији призив. Иако је ушла у пету деценију живота, није било лако мењати неке своје навике и уверења, но она је чврсто одлучила, као да је била више свесна где и Коме хрли од многих нас који смо у Цркви већ дуги низ година.

Након неколико сати, Сања се јавила и рекла да је крштење заказано за недељу у 16 часова, дан пред празник Светих врача. Радивој је потврдио и рекао да ће у сваком случају имати бар пет хориста и да може рачунати на њих. Тих неколико наредних дана пре крштења се нису чули, а њихов сусрет у црквеној порти је био изузетно срдачан.

Надлежни парох је био спречен да дође, али је из суседног села дошао свештеник који га је мењао. Када су уписали потребне податке, приступили су Светој тајни крштења.

Сања је сво време била изразито смирена. Не уплашена, али је итекако било приметно колико има поштовања а можда и дозу страха (да нешто не погреши). Била је толико свесна шта се дешава, а уједно и благодарна. Израз њеног лица је врло јасно показивао да је толико захвална што је сада ту и што се над њом управо дешава овај најзначајнији тренутак за сваког човека. Тренутак духовног рођења, рођења за вечност, и тренутак повратка Свом Творцу и Господу.

Сваку реч је пажљиво слушала и проживљавала. Нарочито Символ вере. Било је толико свечано и узвишено. Иако су на њеном крштењу уз хористе били присутни само њена кума и њена дечица (предшколског узраста). И док је отац Душан појао „Ви који се у Христа крстисте, у Христа се обукосте“, дечица су гледала своју мајку како озарена иде са својом кумом у опходу око централне иконе, и то је за њих био посебан моменат целог овог небоземног догађаја. Отац Душан је то приметио и позвао их да приђу својој мајци и ухвате је за руку, па да и они са њом учествују у том сверадосном опходу. Били су јако срећни и све је било толико предивно. Та благодат се излила на све њих, па и на хористе који су својим гласовима допринели да овај тренутак буде још лепши и свечанији. Један од њих је прокоментарисао: „Имам осећај као да сам се ја крстио.“ У том трену, и остали потврдише ову његову изјаву.

У разговору са свештеником, након што је извршена Света тајна крштења, Сања је сазнала да су њих двоје пре више од десет година становали у Новом Саду у истој згради. И не само у истој згради већ у стану до стана. Но обзиром да њу вера тада није интересовала, исто тако није обраћала пажњу ни на свештеника, иако јој је он био први комшија. Божјим промислом, тај исти свештеник је данас дошао на замену, и баш он је био тај који је привео Барци спасења. Разменили су врло срдачне речи, на очигледну обострану радост.

Сања их је потом све позвала у свој дом, како би се послужили и како би им свима захвалила на помоћи и подршци коју су јој пружили. То није била класича прослава, то је било нешто много узвишеније. Права трпеза љубави. Толико умерено. Без помпе и неког неприкладног начина прославе ком нажалост многи прибегавају у оваквим приликама. Била је врло смирена и смерна, толико свесна величине и значаја тренутка. У једном моменту, њен школски пријатељ Радивој, диригент црквеног хора, упитао је како је то баш сад одлучила и откуд уопште та јака одлука да се крсти. Она му је мирним тоном изговорила неколико кратких реченица, из којих се није могло закључити који је заправо разлог, али се итекако могло схватити да то није тек тако, и да постоји нешто јако и конкретно. Није желео наваљивати, схватио је да је по среди нешто много узвишеније и неки њен потпуно лични однос и контакт са Господом, те је убрзо тај разговор привео крају. Није желео бити љубопитљив. Једино што је било важно је то да је она од тог дана хришћанка, и то га је изразито радовало.

Време које долази ће показати и плодове њене вере, и ако Бог да утврђивати је и носити у њој. Оно што је битно за све нас је то да научимо према сваком човеку бити људи, као што је то говорио наш Свети патријарх Павле. То је заиста кључ свега. А ако смо људи у пуном значењу те речи, онда смо и Синови Божији. Јер када престанемо бити људи, нећемо бити ни синови Господа свог. А бити човек значи љубити свакога, не осуђивати га, помоћи му када год имамо прилику, помолити се за њега, и никада ни по коју цену било кога не презирати. Тако ћемо сведочити да смо Христови, и као такве ће нас онда препознати и признати како Бог тако и наши ближњи. У овом случају Сања, која је била та која испитује и која иште. Љубављу својих пријатеља и познаника, никада није била одбачена и њена душа је то препознала.

А све остало шта се десило, разлог из ког је пришла Цркви, то ће за сада (или заувек) остати за њу и у њој. Нама је довољно. Нека ту љубав негује и залива као добро дрво вечнога живота, свог спасења и свог духовног узрастања.

„Ходите к мени сви који сте уморни и натоварени и ја ћу вас одморити. Узмите јарам мој на себе и научите се од мене; јер сам ја кротак и смирен срцем, и наћи ћете покој душама својим. Јер јарам је мој благ, и бреме је моје лако“ (Мт 11,29-30)

✍️По истинитом догађају записао и обликовао Горан Маринић

Благослов за слободу кретања

Хвала Богу што у нашем народу постоји та свест да пре неког значајног посла-дела тражи благослов свог пароха или духовника. Нарочито у ситуацијама када гради кућу, када треба да се запосли или рецимо када има неки здравствени проблем па је неопходна операција, или слична лекарска интервенција. (Свакако, нешто заиста значајно и за живот важно). Тада православни свештеник-као мали апостол, призива благослов Божији на оног који благослов иште, а Дух Свети потребитог осењује, благосиља и води (чува). У буквалном значењу, помаже му и руководи, даје смернице за то добро и корисно дело.

Често се дешава да неки пређу ту „црвену линију“, те неретко (морам тако рећи) салећу своје свештенике за разне бесмислице, тражећи благослов за куповину папагаја или благослов за одлазак на море, те благослов-савет на ком спрату зграде да купе стан или колико често у току поста смеју слушати музику. Има још апсурднијих крајности, где мирјанин пита свог пароха да му благослови да се помири са мајком. Опростити било коме (ко се каје и опроштај затражи) је наша дужност, и ту је непотребно било кога питати а камоли тражити благослов за помирење са мајком. У молитви Оче наш је речено: „И опрости нам дугове наше, као што и ми опраштамо дужницима својим“. Сам Господ нам је рекао и усмерио нас конкретно за овакве ситуације Наравно, велика већина свештеника ће оваква питања сасећи и поучити народ да нема потребе тражити благослов за такве и сличне ситуације.

Навешћу овде један одличан пример, који сам читао у причама протојереја Сергеја Адонина, ком је дошла једна парохијанка да пита за благослов да прими своју унуку у дом, у току њеног школовања:

„Кажите ми оче како да се поставим: унука ме моли да се пријави на моју адресу и да живи са мном за време школовања на факултету. Мала је неверница. С тешком нарави. Дајете ли ми благослов или не?

– Ви хоћете да кажете, – чудим се ја, – да ако вас не благословим, ви ћете чисте савести одбити своју унуку?

Жена се збунила, спазивши моје незадовољство.

– Из ког разлога ви сматрате да ја имам морално право да одлучим како ви треба да поступате са својом унуком?

А морално право људи преносе на свештеника, како би са себе скинули одговорност. Педесет-педест посто су шансе да ћете добити одговор који вам одговара. И онда неће бити трке по полицијској станици за пријаву адресе. И неће бити још једног човека кога треба да издржавате. А можете и изманипулисати свештеника, како бисте добили жељени одговор.“

Одличан пример из ког сви можемо много тога научити.

Човек је слободно биће. И слободно и слободоумно. Ту слободу нам је дао Господ. Иако, треба непрестано имати на уму речи Светог апостола Павла: „Све ми је дозвољено, али све не користи; све ми је дозвољено, али не дам да ишта овлада мноме.“ (1.Кор. 12.) Та слобода је одраз Његове љубави према нама. И оно што сваког чини непоновљивом личношћу је управо коришћење те слободе кроз разне дарове и таланте које нам је Он као Творац дао. С тога замарати свештеника а себе мучити таквим непотребним питањима, ставља човека у један кавез из ког је немогуће функционисати. А оно што је важно је то, да се здрав однос са духовником гради на један потпуно другачији начин. За разлику од онога што нам запад нуди кроз разне „гуруе“ „шамане“ „јогине“ и „лајф коучеве“. Код поменутих се човеку намеће та нека личност као главни фактор и „фигура“ његове среће и сваког његовог корака. Човек постаје програмиран, обмањен али и самообмањен. Додуше, деси се да неки духовник-свештеник, из само њему знаних разлога често пристаје на такву „игру“, па многи мирјани немају смелост ни да загрле ближњег или оду на концерт а да претходно не затраже „благослов“.

Православље је вечна радост, радост Васкрсења коју свако од нас треба да сведочи. Живети у таквим стегама није стање у ком хришћанин треба да обитава.

Опрез-да, страх од живота-не.

Духовник, као свештено лице није наша приватна својина (а ни ми његова), иако је увек ту да нам помогне. Но не можемо очекивати да је он наш „24 часа-сервис“ и да имамо право да га користимо као аутомат.

Једном приликом ми рече једна сестра: „Ја немам духовника јер не могу наћи оног који ће ми се посветити 24 часа. Кад год да имам проблем да га позовем и да ме саслуша и посаветује, а не да се са њим чујем или видим једном месечно“. Помислио сам, сестро па тако не функционишу ни у манастиру. То је та црвена линија коју многи често прелазе.

А наравно, за свако богоугодно дело, попут тога да човек жели ступити у Свету тајну брака, или ако је позван да крсти нечије дете (па се прихвата дужности кума-што је изразито велика одговорност), или пак када одлази од куће на вишемесечни рад, када иде на испит, неко ходочашће и сличне ситуације – увек се обратити свештенику да се помоли и призове благослов Божији. Тада ће нам дати савет како да приступимо свему томе, и тога се држати. А отказати одлазак са пријатељима на језеро, јер нисмо успели доћи до нашег пароха који би то благословио - то је потпуна бесмислица.

То где ћемо на летовање, и да ли купити аутомобил који је бензинац или дизелаш – то свакако можемо и сами одлучити. У крајњем случају (заправо, најпаметније) се распитати у Туристичкој агенцији за прво, или код неког доброг мајстора-аутомеханичара, за друго. То свакако није питање за свештенослужитеља – па чак и ако је он понекад рад да говори на ту тему.

Ревнујмо, али по разуму.

Како рече Свети Нектарије Егински: „Ревнитељ по разуму увек твори, увек се креће, увек дела. Ревнитељ по разуму носи образ истинског хришћанина.“

Такви да будемо, добро да чинимо и добру (Христу) да се надамо.

✍️ Горан Маринић

Не дам ником да ми замени Христа. Ни на трен!

“Љуби Господа Бога својега
свим срцем својим,
и свом душом својом,
и свом мисли својом.“
(Мт. 22, 36-39)

Кроз разговор са браћом и сестрама хришћанима, често чујем како преовладава тема о доласку антихриста, o последњим временима и свему оном што прати такву причу. И то иде толико далеко да сам у једном трену остао затечен. Запитао сам се, да ли смо сабрани око љубави ка Творцу, Господу нашем, или нас сабира страх и борба против антихриста и нечистих сила?

Један брат има детаљан план које ствари ће прво спаковати и понети када дође антихрист. Други пак показује на телефону парцелу у једном селу (где је у близини извор воде), и каже да ће се тамо настанити. Док једна наша сестрица не само да зна време него зна тачно и из ког правца долази, те предлаже, како рече: „да бежимо у шуме“.

Збуњен, нисам имао шта рећи, додуше није ме нико ништа ни питао. Осетио сам мучнину у стомаку, јер сам схватио да ово уопште није добар пут и да непоменик одавно постаје главна тема њиховог живота.

Поменух једном приликом оцу Ивану Цветковићу баш ову причу, на шта ми је рекао: „И шта ће се десити? Сви из градова ће прећи на село. Тако ће села постати градови а градови опустети и постати села?! Каква логика и каква параноја.“

Да не буде забуне. Нисам ни храбар, нити неко ко одбацује силу нечастивог. Нити ту тему гурам под тепих. Но не пристајем да се упецам у замку - замку која је јако опасна и погубна. А то је да ми прво и последње у току сваког дана буде мисао о антихристу.

Желим да када јутром отворим очи прво помислим: „Господе Боже, Љубави моја, Све моје. Хвала ти и за овај дан, благослови ме!“ А када легнем на починак: „Господе Исусе Христе, Сине Божији, опрости ми за све и помилуј ме.“

Истински желим и више од свега потребујем, да се у току дана наслађујем Њиме. Кроз све што је добро, јер је он Творац сваког добра. Кроз молитву, кроз свету литургију, кроз сусрет са људима, кроз лепу и богоугодну музику, кроз цртање, писање, кроз радост живота коју нам је Он дао.

Не желим да се будим са мишљу: „Будан сам.Одакле ли ће данас искочити сатана. Нити желим да лежем на починак са мишљу: „Идем спавати, а ко зна шта ће непоменик да нам уради у међувремену.“

Не желим да дан проводим у разговору о томе како ћемо помрети у мукама, како ће нас антихрист палити и држати гладне и жедне.

Нико не оспорава да ће језива времена доћи. Не оспоравам ни ја. Али такав живот где би непрестано о томе говорили изгони мир и љубав а улива страх и немир. Сви знамо ко је Отац мира и љубави а ко отац немира, лажи и страха. Ако нема мира, ако нема љубави ту нема ни благодати Духа Светог. И супротно: где су немир и страх ту влада и пребива сила таме. Лако је препознати.

На једном пропутовању са познаницима, свратили смо до њихових пријатеља. Био сам приморан да, скоро два сата, непрестано слушам: „Ђаво, ђаво, ђаво...сатана, сатана, сатна... Враг, враг, враг...“ и онда опет: „ђаво, ђаво, ђаво“... Имао сам осећај да ће ми мозак напросто експлодирати. Помислих: „Боже, хоће ли Те макар једном неко данас овде поменути“. Толика опседнутост врагом, да је Христос постао потпуно споредан у њиховом животу.

Немојмо ићи у дубиозе апокалиптичних тема, не зато што оне нису истина-истина су итекако, али често склизнемо па сами импровизујемо и гори сценарио него онај ка којем овај пали свет иде. Ово јесте пали свет и то не смемо заборавити. Он је сам себе осудио на пропаст. Но немојмо ми то радити уместо њега. Господ је и сам рекао: „Овај свет у злу лежи“ (Јн. 5, 19). Не сме нико, а камоли антихрист да замени или заузме место у нашем срцу, души и мислима уместо нашег Господа Бога, Исуса Христа Сладчајшег.

Имали смо преко Светих пророка, Светих отаца и учитеља цркве текстове и поуке који нас врло јасно упозоравају на време које долази. Али исто тако, када ће оно наступити то нико од њих није знао – а посветио се. Још мање, или заправо уопште не зна ништа на ту тему било ко од нас и наших савременика. Зато не клонимо и не тугујмо. Живимо опрезно, да својим сагрешењем не одбацимо благодат Светог Духа коју смо сви на крштењу добили. И изнад свега, користимо на добро, употребимо га и радујмо се оном догагађају над догађајима, сусрету над сусретима – причешћивању Светим Тајнама Христовим које нам се дају „на отпуштење грехова и на живот вечни“.

Хришћани смо јер волимо Христа.

Хришћани смо јер је живот без Христа немогућ.

Хришћани смо јер је Господ наш Творац.

Хришћани смо јер нас Љубављу и из љубави држи и одржава.

Хришћани смо јер љубимо вечност.

Хришћани смо јер је Христос Једини Бог.

Нисмо хришћани само зато што се боримо против антихриста. Иако је та борба неизоставна. Он ће нас нападати док год нам срце куца. Али против њега се може борити свако, па и будиста. Али он није хришћанин.

Препреке постоје, искушења су ту, борбе су неминове. Непоменик не спава и он ће доћи. Али ће доћи и Господ. Доћи ће као Праведни Судија „да суди живима и мртвима и Његовом Царству неће бити краја!“

То је оно што не смемо заборавити и што треба да нас води кроз све дане нашег живота.

Центар нашег живота је Бог. Не заборавимо Његове речи: „Без мене не можете чинити ништа.“ (Јн. 15, 5.) Као и она поука Светог владике Николаја: „Без Бога ни преко прага.“ Господ је створио свет. Господ је створио све што је у њему. Створио небо и земљу, васкрсавао мртве, слепима од рођења давао вид, лечио болне, Сам васкрсао и Вазнео се! Победа је већ извојевана. Он је „Све у Свему-Пресвета Тројица.“ (како рече Свети ава Јустин Ћелијски).

И на крају крајева, Он нам је рекао и кључну ствар: „Ево Ја сам с вама у све дане до свршетка века.“ (Мт. 28,20)

Завршићу свеумирујућим речима које чујемо на свакој светој литургији од наших свештеника. Високопреподобни архимандрит Стефан великореметски их додатно користи увек на крају сваког свог обраћања или беседе, а ја вам их овде преносим и на њих подсећам и себе и вас:

„Крај живота нашег да буде хришћански без бола, непостидан миран, и да добар одговор дамо на Страшном Христовом Суду.“

✍️Горан Маринић