Дечак или девојчица?

Не желећи да покрећем суманута феминистичка "акцијања", а исто тако (чак и још мање) не желим ћутати о једном безумном поступку који се веома често, скоро свакодневно понавља. То никако и никада нећу разумети.

Малочас док сам чекао у реду у продавници, једна жена која је била иза мене, јавља се на телефон и започиње разговор:

-Ко, Зорица? Па када? Ијаоооо, баш ми је драго!

Да се наслутити да се нешто лепо десило. Али убрзо ствар постаје потпуно јасна.

-И-и? Шта је родила? Сина? СИНА?! Ооо, па сваакааа чааст, сва-ка чааст !!!

И ту настављају разговор...Морао сам се у потпуности дистанцирати, да не чујем остатак.

То ишчуђавање што је родила СИНА, као да је родила марсовца-је потпуно ненормално. Да, родила је мушко дете, и хвала драгом Богу што је родила дете. Не мушко, већ дете које има бесмртну душу.

Исто тако, то "свака част" као да је то заслуга оца или мајке. И уопште која заслуга? Па није то до родитеља. Ако Бог не допусти, не благослови-нема и крај. Он допушта или спречава из Њему знаних разлога, а у Његову промисао не треба сумњати нити је испитивати. Често би се запрепастили када би знали многе одговоре, али хвала Богу што их крије од нас.

Оно што је посебно иритантно је такав став и коментар, када се роди мушко дете, то је онда "свака част" а када се роди женско дете онда је "е баш фино, лепо"?! А такве сулуде изјаве често чујем и од самих жена, што је тек апсурд. Као да је мушко дете својеврсни пехар за претрпљени труд и дане трудноће, а женско дете-неки вид утешне награде. У смислу: "Шта ћеш, нека га..."

Господ је устројио хијерархију, и благословио је да је муж глава породице, глава жени, а жена тело његово, (као Христос и Црква). Иако ми мушкарци у поређењу са женама немамо исту врсту одговорности пред Богом (ми за њу одговарамо, она за нас не), имамо иста средства и исти циљ, а то је задобијање Царства Небеског уз живот по Јеванђељу. Сви смо подједнако важни, како пише у Светом Писму у Првој посланици Светог Апостола Павла Јеврејима: "Нема више Јудејца ни Јелина, нема више роба ни слободнога, нема више мушког ни женског, јер сте ви сви један (човек) у Христу Исусу. А кад сте ви Христови, онда сте семе Авраамово и наследници по обећању." (9, 28-29)

Причао ми је једном приликом неки мој старији комшија да његова баба није волела своју ћерку као његовог тату, и да је није гледала ни хранила као осталу, мушку децу. На моје питање зашто? Он ми одговори:

-Како зашто, па што би је хранила, кад она свакако убрзо иде у другу кућу! Неће је ваљда гојити за туђу породицу.

И то једна мајка, која је такође била женско дете, тако мисли, говори и ради.

Понављам, не желим узнемирити духове оних што паметују како су угрожене у свему и за све, али на ово стварно треба обратити пажњу и сасецати, па чак и када некога не познајемо, скренути му пажњу. Надам се да ћу следећи пут другачије одреаговати, макар указати на овај вид дискриминације и неправде. Овакве изјаве изговарају подједнако и мушкарци и жене.

Треба се радовати сваком животу, рођењу сваког детета. Свог, комшијског, познатог и непознатог. Ма ком народу припадао. Јер сваки новорођени је нова шанса да свет буде бољи, да се зло утиша а љубав завлада међу људима и народима. Наравно, постоји и супротна могућност-али прилазимо свакоме као рођеном, а Господ ће дати да нам онај коме идемо у сусрет тако и одговори, загрли и укрепи.

Господ је створио Адама, али је одмах потом од Адама створио и Еву. "И Господ Бог пусти тврд сан на Адама, те заспа; па му узе једно ребро, и место попуни месом; И Господ Бог створи жену од ребра, које узе Адаму, и доведе је к Адаму. Адам рече: Сада ето кост од мојих кости, и тело од мог тела. Нека јој буде име човечица, јер је узета од човека." 1 Мој. 2. 21-23

Дакле сви смо деца тог једног пара. Сви смо потомци Божијег промисла и Његове неизмерне љубави. И у дечацима и у девојчицама је иста крв наших предака-невезано за презиме. Но итекако и ништа мање крв наших прародитеља Адама и Еве, у сваком човеку икада рођеном. Ни Пресвету Тројицу не раздвајамо, и не дајемо такве непримерене изјаве кога више волимо и коме се више радујемо. Да ли Бога Оца, Бога Сина или Бога Духа Светог. То би била хула. Исто тако, када се дете роди, а то је плод благослова Пресвете Тројице - немојмо раздвајати и мерити колико је који дар вредан. Од Бога је. Вреди исто, непроцењиво, јер је Исти Дародавац (свих добара).

Ето зрна вечности у твојим рукама, а од Бога датог.

Радуј се!

✍️Горан Маринић
     Извор: Блог Вармеј

Ти, неки..."праведни".

 

Постоје ти неки (људи) који све знају. Својеврсна ходајућа правда. Они су мач, бич и глас разума. Све они знају. Знају ко је крив, ко је кривљи, а ко је највише крив. Нема оних који нису криви. Они су једини без кривице. И то поносно истичу. Нико њих није овластио да врше селекцију и жигошу људе. Не, они то раде волонтерски, из задовољства. Знају они ко је пио, ко се коцкао, ко је блудничио, ко се гласно насмејао, ко је опсовао. Знају ама баш све. И иако имају то и у својој кући, нажалост немају времена да о томе говоре. Толико су заузети туђим животима. Такви љубе често, али лажно. Грле, слаткорече, даривају. Али не из срца. Срца су им хладна и спремна за клевету. Па и када Бог опрости, они опростити неће. Не! Мора неко памтити све те људске падове, јер, где су онда они у свему томе, и која је њихова сврха и допринос друштву?!

Они знају све војне, медицинске, геополитичке и остале тајне света. Све то су прочитали на интернету! Они су свестрани али их околина јако мало користи. И онда се нађу у ситуацији да морају сами упозоравати околину на потенцијалну опасност од свега. Од воде, ваздуха, лекова, свештеника, писаца, војске и свега што чини једно друштво. Али пре и изнад свега, на опасност од човека.

Они једини знају "праааву истину" Светог Писма, а ово што се може купити при црквеним продавницама није довољно проверено. Они увек имају барем две опције за које нико сем њих не зна, али вама ће рећи јер су ето добри људи. Стало им је.

За такве ће Свети апостол Тома увек остати неверан. Џаба што се на његовом примеру милиони хришћана уче и спасавају. За њих је Свети апостол Петар издајник. Без обзира на све околности, његове људске слабости и на крају његово покајање. Света Марија Египћанка за њих остаје блудница. Покајање не решава и не лишава прошлих падова и сагрешења. Они су ту да тефтере и проносе истину која би иначе отишла у заборав. Мало им Црква ремети такве активности јер чита разрешне молитве, али ни то их неће поколебати.

Такви немају велики значај, ни у свом а камоли у туђем животу. Они нису ни свесни да су заправо канџе демонске којима "непоменик" плаши покајника. Увек су гласни, оштри и увек "у праву". Њих се треба клонити. И у продавници, и у комшилуку, и у биоскопу, на пијаци, у спортској хали, у храму, свуда. То су људи немира, острашћени и лицемерни, и њима не треба придавати значај, јер једино тако опстају. Без повратне информације остају ускраћени за нове лажне поводе, лажне пресуде и етикетирања. Не праштају, и не признају покајање. Не прихватају покајаног разбојника и не одобравају повратак блудног сина.

Такви људи нису спознали љубав, а Љубав такве не препознаје (као своје).

✍️ Горан Маринић

"Слаб сам, немој ме презрети, Господе, јер Теби прибегох заштитинику своме Богу...нека се постиде они што траже да ме одгурну од Тебе помоћу нечистих дела, ружних помисли, злих сећања; удаљи од мене сваку нечистоту, свако зло, јер си Ти једини бесмртан, у свему беспримерно моћан, и свима дајеш силу за борбу против ђавола и његових војски."

Кост за живот вечни

Сунчани летњи дан, негде око 15 часова, граја на све стране. Радници друге смене ће на посао, док се они из прве враћају кући. Аутобуска стајалишта испуњена путницима који са периферије и са села долазе послом у град. Арсеније чека свој превоз и освежава се водом. Врућина постаје све несноснија. Аутобус касни а њему је све теже. У једном трену зауставља се аутомобил а возач му се обрати:

-Добар дан. Чекате аутобус?

-Да, да.

-Хоћете ли са мном по цени карте?

Арсеније помисли: Имам месечну карту али боље да кренем. Ко зна када ће превоз. Ма идем.

-Може.

-Изволите. Докле Вас возим?

-Ја ћу до цркве Светог Јована, или негде у центру, где Вам је згодније.

-Може, нема проблема...Идете ли баш до цркве или?

-Да,да. Баш до цркве.

-Јесте ли ви поп?

-Нисам, ја радим у црквеној продавници.

-Ааа, па добро, Ви онда сигурно знате за тајну.

-Тајну? На коју конкретно мислите?

-Па ону "најзначајнију". (Нагласи возач. И остали путници помно слушају)

-Мислите на крштење?

-Шта крштење? Није то тајна. Знаш ли ти пријатељу мој за кост?

-Какву кост?...Арсеније трља лицe, сав изгубљен да ли је добро чуо. Помисли, ова врућина га је потпуно дотукла. И ти скокови са "Ви" на "ти" га додатно збунише. Имао је осећај да возач води паралелно два разговора...Неколико тренутака касније, опет му се обрати:

-Чекајте, да се не лажемо... Ви знате да попови крију од нас кост која нам гарантује бесмртност. Односно вечни живот. Можемо бити отворени, нема ту шта...

-Кост за вечни живот?! Не знам о чему говорите.

-Па нормално, кад крију од нас. И не само од нас него и од вас, који сте њихови сарадници...Слушај, у нашем телу постоји једна сувишна кост. Она је ту да човек реши енигму. Разумеш? И када је пронађемо, тада настаје вечност? Само, поповима није у циљу да ми сазнамо где се та кост крије. Разумеш? Па наравно да разумеш, ти си паметан момак...

-А како мислите да им није у циљу да људи сазнају? Црква проповеда и исповеда живот вечни.

-Дааа, али преко њих! Не овако. Разумеш? Нормално да разумеш...

-Искрено, не разумем. Шта преко њих?

-Ооо, ево да Вам нацртам. Ако би људи пронашли тајну кост, ми би одмах постали вечни. Али је морамо извадити из тела, она је заправо кључ! А овако, попови то крију да би људи умирали, па да имају приход од сахране. Је л' сад разумеш? Нема ту шта да се не разуме...

-Чек'...чекајте...Јесте ли озбиљни? Не шалите се? Ви заиста у то верујете?!

-Нормално да верујем! И није то рекла-казала. Постоји на кугли земаљској само један човек који зна где се та кост крије. И ја сам у потрази за њим. Близу сам да га откријем. Када га нађем, моћи ћу људима да понудим вечност.

-Шта, чупаћете им кост? Нашали се Арсеније....

-Не, ја ћу им рећи где се она налази, а на њима је шта ће даље. Ја сам иначе о овоме говорио на једној телевизији, али никада нису пустили ту моју причу у програм. А знаш зашто? Зато што је поповски лоби јак. Да, да мој синко! Нема...

Утом ауто стиже на задату локацију, навигација сигнализира да се крај овог спектакла завршио. Арсеније помало тужан јер је био на прагу да сазна следећи корак у проналажењу "скривене коске"...Излази из аута, а таксиста му, са подигнутим прстом у вис (како би дао на значају ономе што ће изговорити) рече:

-Немој да те лажу. И упамти, кост ПОС-ТО-ЈИ!!!

Арсеније изађе, погледа у звоник цркве и рече:

-Господе, пре него потражи ту "скривену кост", помози му да пронађе памет.

✍️Горан Маринић

Онима који реше да више не долазе у цркву

                                (Никада и нипошто не напуштај барку спасења!)

Прошле седмице, након Свете литургије сабрали смо се као и обично (нас неколико) у порти храма, да поразговарамо и разменимо неке информације о томе шта се код кога од нас десило претходних дана од нашег прошлог сусрета. У једном трену поменух како већ дуже време нисам видео једног нашег брата који је одскора пришао Цркви, можда 3-4 године уназад. Једна сестра која га делимично познаје рече ми како јој је рекао да му је исто, „долазио-не долазио“. Претпоставио сам да се нешто наљутио или на свештеника или на неког од мирјана. Нема шта треће бити. На Господа сигурно није. Та опција не постоји. И размишљам шта би могло бити, у смислу ако се на неког од нас наљутио да кажемо свештенику па да га он потражи, да га врати. Али ту ме та сестра предухитри па рече како се нешто наљутио на свог пароха.

Ништа ово није ново нити је ово нека специфична појава. Сасвим је природно да ћемо некада доћи и у ситуацију да се са неким не слажемо, па макар то био и наш парохијски свештеник. Нема разлога да са њим будемо лишени неких непријатности на које ћемо наилазити и са свим другим људима. Јер и он је један од људи. Врло је просто. Често имамо супротна мишљења са својим укућанима, са најрођенијима, брачним другом, комшијом, библиотекаром, касирком у продавници, службеницом у пошти. Но, и даље живимо са укућанима, и даље идемо у библиотеку по књиге, шаљемо писма и плаћамо рачуна на пошти, купујемо у маркету где ради та особа са којом смо имали непријатност или смо се чак и посвађали. Исто тако, сасвим је очекивано да ћемо и у храму доживети исто. Црква није заједница само савршених (Светитеља Божијих), него и нас грешника-покајника. И сви смо осетљиви на нешто. Али, има и гордости. Често то наше ЈА не дозвољава да се ико „огреши“ о нас тако „безгрешне и моралне“. Јесте, али у бајци...Управо због тог самољубља дозвољавамо себи да исправљамо друге, да их чак јавно укоравамо и „разобличавамо-клевећемо“. Како мирјане, тако и свештенство. Писао сам о томе у тексту под називом „Кога ћемо све срести у храму Божијем“. Такође га је могуће прочитати на сајту „Живе речи“. https://zivereci.com/987789

Уколико смо закорачили у храм Божији са мишљу да смо заштићени од сваког неправедног напада, и да никада нећемо ми бити ти који су друге неправедно окривили за нешто – онда смо се преварили. Небројено пута сам доживео увреду (благо речено) од неког свештеника, исто тако и од мирјана. Али исто тако сам небројено пута и ја био тај који је увредио свог свештеника па и брата у храму. Нисам на то поносан, напротив. Стидим се и кајем. Али знам да без тога није могло. Неко ће рећи,па како није, ми смо у Цркви? Јесмо, али смо то и даље ми. Овакви, какви смо. И оно што је сигурно да ћемо временом бити бољи, да ће Црква да нас лечи. Само треба вере, стрпљења али и трпљења. Без тога је немогуће.

Не морамо се враћати вековима уназад да би се у то уверили. Можемо се вратити само у онај који је за нама. Узмимо пример Светог Нектарија Егинског. Не да је био увређен од стране ближњих, него од највишег Црквеног врха и клира. Сурово оклеветан и прогнан. Могао је рећи, па добро, они ме не желе-одох ја из Цркве. А он не да је отишао јер је имао муку, него се још чвршће приљубио своме Христу, своме Утешитељу и Своме Господу. И шта се десило, данас-нема педља на овој земаљској лопти која не узноси своје најтананије уздахе, вапаје и молитве овом светом Божијем угодникју и верном мужу Цркве Христове. Господ га је прославио по свој Васељени! И оно што је несумњиво је то да је и у таквим условима задобио спасење. А будимо реални, страдања и неправде са којима се он сусретао су непојмљиво веће него ове које ми имамо. Дакле, оно што је коначан резултат је: Да, и у таквим условима је спасење могуће. Штавише! Тим примером и ми треба да корачамо. Угледајући се на њега и сличне њему.

Можемо се такође коснути и примера нашег блаженоуснулог старца Тадеја Витовничког. Сетимо се где и како се представио у Господу. Али то није био разлог да каже-ја са Црквом нећу ништа да имам. Питање је времена, а искрено верујем да ћемо то ускоро доживети, када ће наша Света помесна Црква у диптих Светих унети и његово име.

Дакле, имамо примере оних који су олтару служили и задобијали увреде и клевете такође од оних који су олтару служили. А шта тек онда очекивати од нас мирјана, какве ли смо ми тек смицалице спремни једни другима да подмећемо. Ипак, једино што је важно је да смо на путу спасења. Да је Црква једино превозно средство које нас може превести у Царство Небеско. Милост и љубав Божија су свакако нешто што ће на крају о свему донети коначни суд, али како рече један наш брат у Христу (не знам да ли је његова мисао или је некога цитирао): „Можда ће Господ и друге спасити, који бејаху расејани по разним странама света под различитим животним околностима-али оно што је сигурно је то, да за мене ван православне Цркве нема спасења.“

Овом сјајном констатацијом, да се сви храбримо, да не посустајемо ни под каквим неприликама и да не силазимо са барке спасења, коју је сам Господ оставио нама да се кроз њу спасавамо. Јер, ако је тако и доживимо, онда смо на правом путу.

Замислимо само шта би се десило са било ким ко је био у Нојевој барци. Потоп упоредимо са бурама овога света наших дана, макар на трен. И да је неко тада рекао како се наљутио на свог брата или било кога на барци и демонстративно узвикнуо: „Ја излазим. Одох одавде!“ неминовно би га дочекала погибао. Сигурна физичка смрт. У овом нашем времену, дочекало би нас нешто много страшније-пострадали бисмо духовно.

С тога братски апел свима који примају овакву помисао, и којима нечастиви шаље такве идеје, предлоге да напусте Цркву, молим да све ово имају у виду и да упркос свему издрже, остану и опстану у Њој. Без обзира ко шта радио (за себе и у своје име) или чиме нас вређао. То је сваком од њих на част и на Страшни Суд Божји, који нико од нас неће моћи избећи. Без обзира на остале путнике (мирјане) и посаду брода (свештенство) увек имајмо на уму да је кормилар сам Господ. И да тај брод (Црква) плови сигурно и на сигурно. Само та слика. Једини разлог за излазак из Цркве би био тај ако би Црква било кога сем Христа објавила за Бога. А то се верујте, никада неће десити јер је Духом Светим испуњена до у вечност. За разлику од других стаза и путељака, пут православља је трновит али спасоносан, зато не силазимо са њега. Подсетимо се речи Светог Писма: „Сазидаћу Цркву своју, и врата пакла је неће надвладати“. (Мт. 16, 18)

Цитираћу једног светогорског монаха, Георгија (сабрата манастира Григоријат) који је мом брату Зорану и мени дао једну поуку при самом уласку на трајект, када смо напуштали ову светињу. Очекивао сам нешто посебно, спектакуларно, нешто што ћу морати записати како би успео и другима пренети. А он нам је само благо рекао, као одговор на наших неколико усхићених и испреплитаних реченица:

„Терпеть, терпеть, терпеть.“ (Трпите, трпите, трпите)

✍️Горан Маринић

"Пливање за крст“ – када такмичење замени молитву

Господ Исус Христос је центар свега - како видљивог тако и невидљивог; прошлог, садашњег и будућег, тако и сви догаћаји из Његовог овоземаљског живота (тачније, Његове физичке посете палој природи људској, да је поврати у вечну радост, у општење са свима светима, где нема плача и шкргута зуба). Празник Богојављење је празник када се сећамо и прослављамо моменат када је Бог Отац објавио свог Сина Јединородног, приликом крштења на реци Јордан. Дух Свети у виду голуба, сишао је на Њега и тако потврдио речи Оца Небеског: "Ово је Син мој љубљени који је по Мојој вољи" (Мт 3,17). Бог (Пресвета Тројица) се тада јавио, иако се Бог и раније јављао људима. С тога није само зато значајно то што се Творац јави(о) - већ што је Христа објавио! Спаситеља објавио! Вечну радост објавио! Спасење објавио! То је повод и суштина Његовог јављања. И наравно, када се тај дан служи света Литургија (а служи се у свим православним храмовима широм света), ми смо дужни као хришћани да учествујемо у њој. Не да присуствујемо, него да учествујемо-јер је то нешто што се тиче директно нас самих и нашег спасења. Сва творевина тога дана прославља Господа који је милошћу и љубављу својом сишао на ову трулежну земљу, сишао да подигне палог човека. Природа тада мења све своје законе, река Јордан тече од ушћа ка извору, што је свакако и више од феномена! Нешто потпуно необјашњиво људском уму. А да је то тако, можемо се уверити преко небројених видео снимака на интернету који то потврћују, или сведочанстава оних који су тога дана боравили у Светој Земљи. Господ је тада руком Светог Јована Крститеља погружен у воду. Кротки и скрушени Претеча, погружава Онога који је појам Кротости и Љубави, и сваке друге врлине достојне дивљења. У миру се испунила воља и промисао Оца Који је на Небесима. На ту тему се може још много говорити, Јеванђеље нам тај догађај предивно и величанствено сведочи, али је довољно и оволико да повучемо паралелу у односу на оно што се овде у Србији данас догађа, а под именом управо горепоменутог догађаја.

Ево, да узмемо за пример Русију:

И тамо има свега, али су у већини случајева задржали смисао празника о коме говоримо. Тамо у некој пустари, пробију лед да се погрузе,  тамо где леда нема, и тада у миру  један по један улазе и погружавају се. Нема пливања, јер није то стаза и није трка. Ово је молитвени моменат. Као што је и литија молитвени чин а не протест. У миру, са благословом свештеника свако ко може учествује и на тај начин се сећа богојављенског догађаја, те прославља Господа и благодари му на томе што (у)чини за нас.

А Србија:

По базенима, купалиштима, без реда и поретка, уз ратнохушкачке стихове "естрадних уметника", па често и трубаче - на звук пиштаљке, у галами, са овацијама публике, а у великом случају и некрштени грабе до крста који плута.  Апусрд. Заиста сам мишљења да од учесника, тај дан само неколико њих учествује у светој Литургији, која је центар овог, па и сваког дана. Њу је заменила манифестација за коју се месецима уназад спремају момци по теретанама, билдују, тетовирају се и кљукају разним хемијама, не би ли их тада као "храбре и неустрашиве" у сред јануара усликали у шорцу и објавили њихову "победоносну слику" у новинама. Част изузецима, којих увек и свагда има, али њих је сигурно мећу 50 - на прсте једне руке. 

Неретка је појава да се праве кланови, да се зна ко кога "чува и гради" а ко "напада" на крст. Као на ватерполо утакмицама. Од једног молитвеног момента се прави такмичарски догађај. Док публика (навијачи), тапшу, галаме, навијају, урлају "да падне гол" - у овом случају да "најбољи, најбржи, најспремнији" дође до крста.. А на самој икони празника видимо како сами ангели који су били присутни у том свечаном и непоновљивом чину, скрушено и погледе спустили, јер су осетили величину и недостојност да то чудо виде својим ангелским очима. Замислите ту свест! То је са једне стране, онако како је било и како јесте и треба, а шта данас имамо и шта то нудимо и какву поруку шаљемо, и Богу и роду. 

У оваквим моментима и на овај начин где се празник дословно скрнави, фали још само и да се запуца као на вашару. Ено код једних наших суседа се „традиционално туку“ сваке године на овај празник, јер учесници углавном негодују ако неко други пре њих стигне до крста па се сви окоме на дотичног који је стигао први, све док не падне неколико удараца, па ако тај први нема више снаге да се брани - крст предаје коме мора, по закону јачег. И све то се дешава у сред бела дана у једној од градских фонтана. Такође се тај снимак може пронаћи на интернету. Ето, има неко ко је и гори од нас, али зашто да нам то буде пример или утеха. Ваљда смо позвани за нешто веће и узвишеније, да се уподобљавамо светима а не безумницима. 

Како рече један од највећих српских умова, (а мени свакако најдражи) преподобни ава Јустин Ћелијски: "Срби, на шта сте свели своју историју и себе!"

Да не буде забуне, нисам против сабрања и ван храма на овај дан, већ да се не претвори  у вашарску манифестацију у којој се Срби такмиче једни са другима, него да се у име Христово саберемо и прославимо овај догађај од небоземног значаја за сав род и за сва покољења онако како доликује онима који се хришћанима називају и који Христа као Господа исповедају.

Бог се јави-ваистину се јави,
да Христа објави
а људски род спасење прослави!

✍️Горан Маринић

Петиција за изградњу православног храма

Свештеник Драго је неко ко није баш рад да се ангажује за нешто што не мора. Уосталом, као и већина нас. Но једном приликом намесник му је поверио (дао задужење) један „задатак“ па је он то брже-боље проследио неком од мирјана. Знао је намесник за такве његове “подухвате” али, из поштовања према годинама оца Драге, прелазио је преко таквих ствари и није га никада укоравао. Барем не јавно. Отац Драго је то знао па се ретко кад и секирао због било каквих својих пропуста и неизвршених послушања.

Једном приликом, након литургије-док је делио нафору, рекао је братији, Зорану и Душану да га сачекају у порти. Обзиром да није неко ко радо ступа у комуникацију, братија прво помислише да су нешто скривили. Седоше на клупу па сваки за себе. Мислe и гунђају, пребирају по глави...“Шта ли сам сад урадио?!“ Након неког времена ево и оца Драге. Хита ка њима, а они као на иглама.

-Момци, како сте? (упита их)

-Добро смо оче...Како сте Ви? (утрча са питањем Душан)

-Како Ваша породица? (упита Зоран)

Погледаше се међусобно кад чуше један другога са свим тим „искреним“ питањима. Душан помисли: „Ја сам стварно блесав, ал' овај је још гори“...

-Добро је, него нешто сам вам хтео рећи.Тачније да вам дам један задатак.Ви бисте то сигурно добро одрадили.

-Аха, па добро. Реците...Кажите оче, о чему се ради? (унакрсно ће обојица).

-Знате, намесник ми је рекао да одем, уствари, да нађем неког (исправи се на брзину) ко би отишао у Месец (део града) и извршио једну анкету.

-Анкету? -Какву анкету оче?

-Анкету поводом изградње храма у њиховом насељу. Још се не зна коме би био посвећен,али како ствари стоје или Светој Петки или Светом Симеону Мироточивом.

-Ау ,па то је предивно! -Дај Боже да то успе. Па то би било супер. (одушевљено ће Зоран и Душан)

-Е тако, онда би ви могли отићи у оне солитере, оне дванаестоспратнице, прекопута парка. Прођете за пар дана па да видимо где смо.

-А шта треба да радимо?

-Ма ништа посебно. Кажете да долазите са благословом оца Драге-мене тамо сви знају, и објасните да се прикупљају потписи као сагласност да се ту на ливади поред парка сагради храм. Морамо имати њихове потписе како би послали епископу на увид, да он види да ти људи желе храм у свом насељу. Ето, то је све.

-Добро, ићи ћемо.

-Ево, ја сам већ понео формуларе. Ту упишете јмбг, име и презиме и потпис сваког члана неког домаћинства који даје сагласност. То вам је то, па се јавите кад завршите. И гледајте да то буде у току ове недеље, намесник је тако рекао, па да не прави проблем. Знате како то већ иде...

-Добро, пробаћемо. Јавићемо се како иде.

Отац Драго се окрену а њих двојица остадоше, па ни лево ни десно. Кад су направили неки план кренуше у насеље Месец.

Стигоше пред први солитер познатог булевара „Маршала Тита“. Позвонише на интерфон, стан број 1. Нико се не јавља...Позвонише на стан број 2. а са друге стране се чује гласно:

-ДАА???

-Помаже Бог, добар дан. Ми смо из Српске православне Цркве, шаље нас отац Драго. Можете ли нам отворити улазна врата.

-Ма марш и ти и онај ко те шаље! (спусти слушалицу)

Душан поцрвене у моменту, а Зоран рече:

-Добро је кренуло. Ово обећава! (насмејаше се обојица)

-Ништа, идемо даље, звони на следећи број...

Звони и јавља се једна девојчица:

-Хало, изволите?

-Добар дан, можете ли нам отворити врата? Ми смо из Православне Цркве, треба да урадимо неку анкету у вашој згради.

-Ево, само да питам маму.

Чује се како дозива мајку и пита је:

-Мама, ту су неки људи из Цркве и хоће да их пустимо у зграду.

-Па пусти их Снежана, откључај врата, ево сачекаћу их ја испред нашег стана. (одговори женица пријатним гласом.)

-Коначно! Хвала Богу! (обрадоваше се обојица) Идемо одмах у стан број 3.

-Добар дан, изволите, хоћете ли ући?

- Хвала, хоћемо.

-Видите, нас шаље ваш парох, отац Драго. Предвиђено је да се у вашем насељу изгради православни храм, који би...

-Овдје, у нашем насељу?! Јаооо, па то је прелијепо! Хвала Богу! (усхићено ће ова добронамерна женица).

-Да, јесте. Е сад, ми морамо прикупити потписе као сагласност станара ових солитера како би их изнели пред владику, и приказали да за тим заиста постоји потреба.

-Ма нема проблема, ево одмах потписујем, Шта год треба! Е,баш сте ме обрадовали. Могу ли потписати и за мужа. Он је сад на послу?

-Можете, наравно. Хвала вам пуно. Надамо се да ће се све завршити како треба па ће и у вашем насељу бити храм у који ћете моћи ићи на службе.

-Ово је стварно неочекивано. Пуно вам хвала на труду и нек вам је са срећом.

-Хвала и Вама на љубазности. Пријатно.

Пођоше спрат изнад, и видно им је лакнуло након оваквог дочека и првог потписа.

Ево их пред станом број 4. На вратима плочица и угравирано презиме Сабо (Szabó) Погледаше се, па Душан рече:

-Да звонимо? Овде живе Мађари. Реално, шта њих да питамо. Мислим, као да је њих брига да ли ће овде бити православни храм или не, хм?

-Па не знам. У суштини сваки потпис нам је битан.Ако је човек нормалан, подржаће. Што да не?!

-Мислиш?

-Ма да, звоним.

Неко откључава врата, и појављује се један човек од четрдесетак година.

-Добар дан.

-Добар дан, изволите?

-Долазимо у име Православне Цркве, шаље нас отац Драго. Заправо, покренута је...(ту их прекине)

-Хајте, уђите слободно.

-Хвала Вам пуно.

-Јесте ли за неки сок или кафу можда?

-Не бисмо ништа,хвала Вам. Ево тек смо кренули па да успемо данас бар ову зграду да прођемо. Као што рече Душан, покренута је иницијатива да се у овом насељу подигне православни храм али нам треба сагласност станара. Били смо код Ваше комшинице Весне из стана број 2, па смо ево наставили редом.

-О,па лепо. Овде ће се градити православни храм?

-Тако је. Ако Бог да да све буде како треба.

-Баш сам изненађен. Рођен сам овде и познајем сваки део насеља, нисам никада помишљао да ће овде некада бити подигнут храм.

-Ето, тако нам је речено, па сад, видећемо. Уколико бисте желели да подржите и потпишете ову петицију, овде је...(прекине га домаћин)

-Наравно да желим. Па то је величанствено. Ја сам Мађар, римокатолик. Али подржавам овакву иницијативу, и радујем се што ће у нашем насељу бити хришћански храм. Из свег срца желим да потпишем!

Узима хемијску оловку и крене попуњавати редом колоне.

Зоран и Душан се погледаше, и уз осмех видно одушевљени гестом домаћина, осетише неку посебну радост. Када су завршили, и изашли из стана, рече Душан Зорану:

-Ето, није ни Србин ни православац а погледај са каквом љубављу је потписао. Колико лако одбацимо човека и прецратмо га у старту. Баш диван човек. Затечен сам.

Стигоше пред стан број 5. На плочици изгравирано великим словима Лазић. Зоран позвони, а за пар тренутака врата отвори један високи човек, са дугачким црним брковима. Својим дубоким гласом рече: „Извол'те?“

Опет све по реду, представише се ко су и којим поводом, а домаћин их позове да уђу у стан.

-И шта кажете, тако дакле. Цркву овде у насељу?

-Да, да.

-Па нека, немам ја ништа против. Борислав ми је име. Ја сам Србин. И ја и сви моји. Ми никад против Цркве нисмо били. И славу смо славили док другу нису смели. Дај ти то мали да ја потпишем. Ево и жене, сад ће она...Гоцо, Гоцоо! Та дођ' вамо.

Стиже и Гоца, на прву се види да је нека скромна и скрушена женица. Након што је потписао, узе и она да испуни формулар али и мужевљево наређење.

-Ми смо овде дошли са Чарнојевићем. Нисмо ми овде педесет година. Код нас се увек знао ред. Е сад, извин'те, ако вређам, можда сте ви дошли баш у том периоду...А одакле су ваши?

-Моји су са очеве стране из Далмације, а са мајчине из Лике. Али родитељи су ми овде рођени. (рече Зоран)

-Ха, шта ћеш... (констатова Борислав). А твоји Жућо?

-А моји су баш одавде, ту смо староседеоци. (каже Душан).

-Нека, нека, лепо.Само се чувајте. Ми се морамо држати, окупираше нас са свих страна...Значи тако, саградиће цркву овде у насељу. И треба. Нек се види кад се пролази да ту живе Срби. Црква, то ти је споменик. Нема ти већег српског споменика! Зато их ја и волим. А шта кажу, има ли неко место већ одређено или ће се то касније одлучити. Мислим, велико је ово насеље, има се где, само ако се 'оће, јел тако?

У том Зоран, сав озарен, срећан што ће овом човеку саопштити ту радосну вест да ће будући храм бити подигнут баш на ливади одмах преко пута њихове зграде. И да ће кроз прозор своје собе моћи уживати у лепоти храма:

-Господине Бориславе, ево да Вас обрадујем. Иако је насеље заиста велико, блок у ком Ви живите ће имати ту част да храм буде подигнут на овој ливади преко пута Ваше зграде! Ту одмах поред. Делиће вас само пут и тих 30-40 метара.

-Молим?

-Да, да. Баш ту код Вас! Ето која срећа.

-Овде, прекопута? Е, то никако! То не може!

-Како мислите?...Што не може? (наизменично ће Зоран и Душан)

-Овде, да ми звони по цели дан, да ја мира немам - то заборавите. А-а! Не долази у обзир!

-Ма није то по цели дан, то је два пута дневно, и није то бука већ благослов. Сваки пут кад звоно... (прекине га)

-Слушај, свака част и вама и свему, и попу Драги, али то НЕ-МО-ЖЕ! Не дам потпис ни сагласност.

-Па како сад не дате?

-Тако, лепо, кад ти кажем. Јес’ глув ил' шта?! Не дам и крај. Бриши и мене и жену. Нема од тог ништа. Прецртај. Ја се са тим не слажем. Може црква али даље. Тамо код шуме. Мени да звони-то не. И немојте ми нигде име помињати. Ето, ајте сад и немојте ни ићи даље, ја вам кажем, да сви пристану ја нећу дати.

-Хвала Вам у сваком случају. Довиђења.

-Ништа довиђења. Немамо се шта виђати у том случају. Да мени ту под прозором звони, па нисам ја игуман у манастиру.

Љутито затвори врата, а њих двојица остадоше у неверици.

-Мили Боже, да ли се ово стварно десило? Човек неће храм пред својом зградом?! Шта бих дао да ми је храм толико близу. Ево, не могу доћи себи. (Рече Зоран)

-Чуо си шта је рекао. За њега је храм споменик. Нема ту шта додати. Какав човек...Хајмо свакако даље.

Тог дана пописали су тај улаз. А у наредним данима остале солитере. Било је заиста свакаквих ситуација. И пријатних и непријатних, и комичних и оваквих непредвидивих као са поменутим Бориславом. Но, нису се поколебали те су до следеће недељне литургије сакупили неколико стотина потписа и све папире након службе предали оцу Драги.

Обзиром да је као и обично био врло резервисан, узео је фасциклу и рекао само: „У реду је.“

Нису очекивали ништа посебно као вид захвалности или јавне похвале, но кроз шта су све прошли, мислили су да ће имати прилику да то поделе са њим и добију неку окрепљујућу реч.

Неке две недеље касније, Зорану звони телефон, јави се а са друге стране отац Драго:

-Зоране, кад ћете ми предати оне потписе за петицију? Знаш ли ти колико је прошло? Намесник ме буквално вија и ја немам више изговора како то да оправдам. Хајде види са Душаном и решите то, нема смисла. Зато сам вам и дао да урадите јер сам имао поверења у вас.

-Оче, ми смо Вама то предали након 7 дана. На првој следећој литургији. У зеленој фасицкли, кад смо Вас сачекали након службе.

-Мени? Ништа ви мени нисте предали. Први глас да ишта о том чујем.

-Ево питајте и Душана, слободно. Још смо Вам и рекли колико смо тачно сакупили.

-Ја се тога не сећам. Провери ти кући још једном па ако нађеш донеси ми што пре.

-То је немогуће, ми смо Вам то предали.

-Свашта. Ево, и опет ћу ја испасти крив. Ма знао сам да је најбоље да сам урадим.

Спусти слушалицу.

Зоран позове Душана и исприча му шта се десило, а он му рече:

-Он је то 'ладно изгубио...Ау брате.

-Очигледно...

* Дванаест година касније, на ливади која је била предвиђена да на њој буде изграђен православни храм, монтиран је, од стране Градске управе, један лош али скупоцени скејт парк...

✍️Горан Маринић

Окрени се

 

Застани мало, удахни дубоко

стави прст на чело.

Зар вредно је тога да будеш високо

док газиш све пред собом.

Охоло гледаш, док други се пате

за кров и кору хлеба,

зар не знаш да та патња и бол

одјекују све до неба?

* Окрени се, и застани,

на корак до краја се заустави.

Јер ако наставиш даље,

друге ћеш ранити знај,

али размисли добро

какав чека те крај.

* Окрени се, и застани,

да не дочекаш глас:

"У огњу вечном нестани!"

Јер ако наставиш даље,

друге ћеш ранити знај

њихов пад је привремен

а ти изгубићеш рај.

Ти ликујеш гласно, док други те моле

то те чини срећним.

И чекаш да падну на колена своја

то те чини већим.

И себи се дивиш-колико си "битан"

у свему први ти си,

А живот је овај испит за вечност,

ал' судија ти ниси.

*Окрени се, и застани,

на корак до краја се заустави.

Јер ако наставиш даље,

друге ћеш ранити знај,

али размисли добро

какав чека те крај.

* Окрени се, и застани,

да не дочекаш глас:

"У огњу вечном нестани!"

Јер ако наставиш даље,

друге ћеш ранити знај

њихов пад је привремен

а ти изгубићеш рај.

✍️Горан Маринић